"Ja sam izabrao svoj put, zbog mojih talenata, a ne uprkos njima!"

U jednom od tekstova iz juna, sad već prošle godine, sam opisala nastanak inspiracija za pisanjem. I u tom, kao i mnogim drugim tekstovima sam nešto priznavala. Čini mi se da to nikada neću prestati da činim, budući da se ovaj život svakodnevno otrkiva pred moji očima, i tera me da slažem kockice u svom umu, koje, znam, nikada neću potpuno složiti. Te Vam, i ovog puta, priznajem jednu od mojih tamnih strana ličnosti. Istina je da ih ne smatram tamnim, naprotiv, izuzetno ih volim, jer su sve one nešto samo moje, retko kome rečeno, mnoge od njih nikad nikome, ali da bih se dodvorila shvatanjima različitih umova, moram ovako reći. Ovo je jedna od onih koje nikad do sad nikome nisam rekla, i ne plašim se njenog razotkrivanja, jer ko još moje pisanije čita? (osmeh)

Postoje mnoge osobe sa kojima vodim izuzetno korisne razgovore po moje biće. To nisu one osobe koje su prijatelji, već one koje mi nisu to, ali su izuzetno važni za moj život, jer ne postoji nikakva lična, emotivna povezanost, već racionalno, mudro postavljanje pitanja i navođenje na pronalazak raznih odgovora, koje sama moram pronaći. Naravno, sa njihove strane ne postoje emocije, ali sa moje dakako da postoje. Verovatno se pitate kako to da je to tamna strana moje ličnosti…ubrzo ću Vam objasniti. Ja sam od onih ljudi koji nisu perfekcionisti. Volim uredni nered, odnosno neuredni red, kao recimo sto prepun knjiga. Ali i pored toga, jednostavno smatram da neke stvari moraju ići jedne sa drugima, ili neke ne mogu ići bez nekih. Prost vid estetike. Objasniću Vam to kroz jedan ženski primer. Naime, sasvim mi je neprihvatljivo kada vidim visoke potpetice bez šminke na licu, a onda mi je sasvim neprihvatljivo da vidim našminkane oči uz ignorisanje ostalog dela lica. Kao i nakit na šakama, bez sređenih noktiju. Znate, ja ne verujem da se ljudi ne tumače kroz izgled. Stav, stil (ili šta god to bilo, a tiče se modnog aspekta), način na koji se drži čaša, seče meso, smeje, priča, a naročito pogled/oči, govore mnogo, nekad i sve o osobi. Pa shodno, takvoj mojoj prirodi, imam bolesnu potrebu, koja me užasno sputava, da neprestano čitam književna dela, gledam filmska ostvarenja i slušam muziku, u nameri da sve to savršeno upijem. Znam da je nemoguće da sve što želim od tih uticaja pripijem svom biću. I to me strašno nervira i stvara jedan vid anksioznosti. S obzirom na to, morate shvatiti zašto svakom od tih umetničkih dela pristupam sa potpunim predavanjem do tih granica da autore, još uvek samo autore, smatram svojim sagovornicima. Da! Moji omiljeni sagovornici su ljudi koje nikada nisam upoznala, neki više nisu među živima, ali imam lucidni osećaj da ih poznajem. Da ne biste mislili da sam potpuno skrenula sa umskog života, reći ću Vam da postoji vrlo malo osoba koje zaista postoje i sa kojima zaista razgovaram, a svrstavaju se u opisanu grupu, ali oni će ipak ostati u dvoranama mog razuma.

Kao što ste možda primetili, izuzetno volim muškarce! Molim Vas, da ne ne shvatite pogrešno! Jako volim mušku prirodu, razlike među polovima postoje, i nauka je empirijski dokazala mnoge aspekte razlikovanja, međutim ja, shodno svom iskustvu, smatram da su muškarci daleko savršeniji od nas žena. Po svemu, po svojoj prirodi, svojim razmišljanjima, svojoj odanosti. Tako je velika većina mojih prijatelja muškog pola, kao i velika većina umetnika koje volim. Naravno, moram reći da poznajem postojanja mnogih savršenih žena, a kada je žena takva, od nje ne postoji ništa savršenije, čak ni čitav muški rod. Prema ovome, ne treba da Vas čudim kao Ernesta od poznatog Ernesta, niti što ovih dana čitam treću knjigu od savršenog Irvina Jaloma – “Problem Spinoza” (Irvin Yalom, The Spinoza Problem). Budući da mi je trenutni plan da, ipak, završim svoj fakultet, upišem master, a zatim, ako ostanem ovde, Edukaciju za psihoterapeuta, razumite moje oduševljenje ovim čovekom. On me je naučio uz pomoć još jedne osobe, da budem svoj lični terapeut. Spremajući jedan ispit, koji mi nudi jako zanimljivu literatura, čitajući ovo delo, danas sam odlučila da odgledam i jedan film od još jednog omiljenog. “Maskiran i anoniman” (Masked and Anonymous) je jedinstvo više vidova umetnosti od strane velikom Bob Dilana (Bob Dylan), ne očekujte da detaljnije pišem o ovom filmu, jer od Vas očekujem da ga pogledate, a budući da sam previše odužila uvodni deo (a nisam planirala da tako bude), dozvolite mi  da napišem umetnički deo ovog teksta. Dozvolite da Vam predstavim jednu od svojih ličnih seansi.

Beograd, 2. februar 2014.

Sve što ćete pročitati je deo fikcije. Fikcije i iluzije su dobre, jer protivreče realnosti. Sve što postane realnost gubi magiju.

Likovi:

Ja: Teodora Zarić

Prijatelj: nekoliko osoba sjedinjenih u jednu

Radnja se odigrava u jednoj knjižari, više antikvarnici dok razgledam knjige. Nalazimo se nas nekoliko, svi nepoznati jedni drugima, a opet, kao da se znamo čitav život. Posle još jednog razočaranja, došla sam da upijem još jedan san, a pored mene je stajao jedan stariji čovek, vlasnik ili radnik, na kome se vidi da je prošao mnogo. On se zove Prijatelj.

Prijatelj: Veruješ li u sudbinu?

Ja: Mene pitate?

Prijatelj klima potvrdno glavom

Ja: Ne znam… kazivali su mi da postoji, ali…rekla bih da u biti ne verujem.

Prijatelj: Misliš li?

Ja kroz osmeh: I više nego što bi trebalo.

Prijatelj: Zašto ti onda drugi govore bilo šta? O čemu trenutno razmisljaš?

Ja: Razmišljam o… (nekoliko trenutaka neodlučno, a onda poput ispovesti) Mislim na to da sam mizantrop, ali i pacifista, što je jako važno! Smatram da je ljudska rasa jedna od…ne jedna, pardon! Najgora od svih rasa nama poznatih, a i onih nepoznatih. Mnogo smo glupi, ali i pametni. Užasno ambivalentni i tako su nam osobine neravnomerno raspoređenje da je to apsolutno nepravedno! Plaši me naša priroda. Čovek je… stravično je šta sve nastaje kao produkt ljudskog uma, a još je stravičnija spoznaja da samo mali deo svih tih užasa znam. Možda je tako i bolje, jer… Izvinite, ne bih da Vas gnjavim. Već sam previše rekla.

Prijatelj: Ne, ne, nastavi.

Ja: Bolje je možda tako, jer nekako mislim da ne postoji ništa što bi me moglo slomiti, da bih sve mogla da preživim. Ali to je samo bih mogla i mislim. Nikada ne mogu znati šta mogu, niti šta ne mogu, jer ne mogu ni da zamislim da li će mi život biti mirno more ili olujna noć. Hah, kakva loša stilska forma! Možda je to moj problema (za sebe). Ali da! Ja ne znam šta će biti sutra, za mesec, dva ili godinu dana. I šteta je što ne uživam u trenutku, već mislim o onom budućem, promenljivom, nepoznatom. Ubijam čaroliju.

Prijatelj: Koliko ti je godina?

Ja: Dvadeset i četiri.

Prijatelj: Tako mlada, a već si mnogo shvatila.

Ja: Možda nije trebalo.

Prijatelj: Uvek je trebalo. Znanje, kakvo god ono bilo je trebalo. Neka te to ne muči. Neka te znanje oblikuje, a ti oblikuj događaje. I tačno je, sudbina ne postoji, postoje samo trenuci, ne gubi ih.

Ja (kroz osmeh): Hvala Vam!

Prijatelj: Nemoj da se kaješ zbog svoje prirode. Ti si ti, i tu ne možeš ništa, čak i da pokušaš. Dovoljno je ovo što već znaš. Sve što vidiš je ono kako posmatraš svet, ljude i sebe. Kako tumačiš svoje misli i osećanja. I ne teži visinama, gore se više i bolje vidi, a taj pogled donosi mnogo više lošeg, nego dobrog. Ne dešava se sve sa razlogom, kao što se ni ne gubi sa razlogom. To je jednostavno tok vremena i života, na tebi je da li ćeš ga prihvatiti. Ta knjiga je odlična!

Ja: Znam. A u šta Vi verujete? Koja je Vaša religija?

Prijatelj: Sada je samo čaj sa rumom. A nekada je bila sloboda, pa ljubav, verovao sam i u bunt. Verovao sam čak i u znanje. Verovao sam o mnogo toga, ali sam onda shvatio da je bitno verovati sebi. A i u sebe. Veruješ li u sebe i sebi?

Ja:  Sebi da, u sebe ne znam.

Prijatelj: I mislio sam da je tako. Trebalo bi da veruješ u sebe. Kada čovek veruje u sebe ima ceo svet pod nogama. Samo to je bitno. Onda dođu još neka verovanja…tek tako, sama od sebe.

Ja: Verujete li još u ljubav?

Prijatelj: Moja ljubav je umrla pre par godina, a sa njom i moja vera. Ali sam verovao, itekako. A i ti bi trebalo da počneš da veruješ.

Ja: I verujem. Samo…

Prijatelj: Čim postoji samo, znači da ne veruješ. Ljubav postoji, i postoji samo jedna najvažnija osoba. E, sad, tačno je da neki nikad ne pronađu ni osobu, a ni ljubav. To je baksuz. Ali veruj, lepše je kad veruješ. Samo pazi, ne veruju svi onako kako bi trebalo. Ljubav nije religija. Ona je osećanje koje nas privlači nekome, a taj neko je onaj sa kim možemo imati sve, tj. sebe. postoji mnogo trivijalnosti, ali ljubav je ljubav. Samo je to. Osećanje. I lepo je. Ja sam mnogo voleo svoju ljubav i živeli smo mnogo divnih godina zajedno, ali realnost te natera na pragmatičnost, stoga treba biti obazriv da se čarolija ne izgubi. Nama nikad nije. To što još nisi poverovala u ljubav, ne znači da nećeš.

Ja: Videćemo. Vreme se menja i menja nas.

Prijatelj: Bojim se da moram da te ispravim. Vreme ne menja, ono otkriva. Ono što smo znali o sebi, drugima i svetu. To nam vreme radi, kao i što nam ubacuje razne bolesti i nanosi bore. Možeš ga voleti ili ne, ali ne možeš ga pobediti.

Ja: Plaši me brzina vremena, tako brzo prolazi, čini mi se da će kraj doći, a ja ću biti još na početku.

Prijatelj: Svi se toga plaše. I tako jeste, ali neke stvari moraš da prihvatiš. Ono što možeš da promeniš, menjaj, ono što ne mođeš, pokušaj da promeniš. Ali shvati da podnošljivim sve nepodnošljivo moraš učiniti. Kad nemaš izbor, ti napravi jedinu mogućnost svojim izborom. Ne treba se plašiti, već treba biti vešt. Ili želiš da se ubiješ? Živeti znači ovladati veštinama.

Ja: To je teško.

Prijatelj: Prihvatanje neželjenog jeste teško, ali ako ga ne prihvatiš, poludiš. A ludilo nije tako lepo kao što kažu, znaš?

Ja: Znam, ludilo je lice realnosti. I nije lepo. Mučno je.

Prijatelj: Najtragičnije je.

Ja: Moram da idem, hvala Vam mnogo…na svemu. Uzeću ove dve knjige.

Prijatelj: Nema na čemu. Dođi i sledeći put, voleo bih da ti pričam o nekim snovima koji ti sada sanjaš. Nadam se da voliš rum i čaj.

Ja: Svakako, vratiću se.

Prijatelj: Srećno!

Ja: I Vama!