Javier Marías - ''El hombre sentimental'' (''Sentimentalni čovek'')

''Ja ne želim da umrem kao neki idiot, a s obzirom da ću jednog dana ionako morati da umrem, više od svega želim da, da dok još mogu, brinem o jedinoj stvari koja je izvesna i nepromenljiva, više od svega želim da brinem o formi svoje smrti jer forma ipak nije tako izvesna i nepromenljiva.O formi svoje smrti treba da brinemo, a da bismo brinuli o njoj treba da brinemo o svom životu, jer jedino on, koji sam po sebi ne znači ništa kad prestane i kad nestane, može na kraju da nam pokaže da li umiremo kao neki idiot, ili umiremo na prihvatljiv način. Ti si moj život i moja ljubav i jedini život za koji znam, i zato što si ti moj život ne želim pored sebe nikog drugog osim tebe kada umrem. Ali ne želim da se iznenada pojaviš kraj moje samrtničke postelje, kad saznaš da umirem, niti da dođeš na moju sahranu da me ispratiš kad više ne budem mogao da te vidim niti da osetim tvoj miris niti da poljubim tvoje lice, pa čak ni da poželis ili zatražiš da provedeš sa mnom poslednje godine mog života, zato što smo proživeli svoje žalosne i odvojene živote, ono što je bilo moj život, a da bi to bila ti potrebno je da budeš sa mnom od sada pa sve do tog mog poslednjeg časa. Ne bih mogao da podnesem da u tom času ti budeš samo sećanje i da budeš izmešana, i da pripadaš nekom dalekom i zaboravljenom vremenu koje je naše čisto sadašnje vreme, jer su sećanja i daleko vreme i izmešanost nešto što najviše mrzim i što sam se oduvek trudio da poreknem i potisnem, i sahranim onako kako nastaju, čim svaka značajna i uzvišena sadašnjost počne da prolazi i da postaje prošlost, ili je pobedi nešto što ne znam kako da nazovem osim njena vlastita, nestrpljiva budućnost ili njena nesadašnjost. Zato ne smeš sada da odeš, jer ako sada odeš oduzećeš mi ne samo moj život i moju ljubav i jedini život za koji znam, već i formu moje smrti koju sam izabrao.''

RASPRAVA O ZLOBI

"Đavo, ipak, nema rogove."

Rekla je u trenucima svog bola, dok je pokušavala da napravi dimnu kamuflažu ravnodušnosti da su svi ljudi u nekim trenucima zli. Da se u svima nama krije zloba koja uništava svog potčinjenog davaoca tela, i koja uništava sva druga tela oko njenog vlasništva. Nasmejala se, ona nije shvatala tada da nije zla, već povređena i očajna, da traži svaki mali deo nade kako bi nastavila dalje. Tražila je snagu, a svoju slabost je nazivala zlobom. Moram priznati, bila je dobra glumica. Krila je suze, krila je svaki trzaj već umrlog srca.

Dok sam je tada slušala nisam samo razmišljala o emotivnom haosu koji se duboko u njoj odvija i širi svakim dahom sve više, već i o tome, da li su zaista svi ljudi u nekom trenutku svog života zli.

Svaka osoba, čak i ona plemenita, dobra, uzorna, pokorna, u jednom trenutku svog života postaje zla. Zla prema koristoljubivcu, uživaocu njene dobrote, ukrotiltelju jer joj oduzima slobodu samo njoj znanu, slobodu njenih osećanja. Osećaj zlobe radi zaštite od dalje patnje, osećaj zlobe zbog povratka samopouzdanja. Osećaj straha, osećaj otuđenosti, i osećaj žaljenja za oduzetim. To je bilo u njenom srcu. Međutim, nije iz zlobe likovala nad nesrećom svoj neprijatelja, već zbog beznađa u kom se našla. Postoji razlika između zlobe i sujete. Ona čak nije bila ni sujetna, već samo zarobljena u kavezu svojih osećanja.

Ali šta je se dešava kada osvaja prava, iskonska Zloba, koja tera na najveće grehe i zlodela? Da li postoji tok događaja koji njoj prethodi? Ta najgora saputnica, koja tera da joj budemo najverniji družbenik, postoji uvek u nama, ali je pitanje da li će ostati uspavana ili se poput zveri podići i od najmanjeg harmoničnog prizora napraviti divljinu bez koje ne može, kao što rodoljub ne može bez svoje domovine. Divljina je njen dom, tama je njeno skrovište, suze su njena voda, patnja je njena hrana, osveta je njen izgovor.

Preti nam svima, ali napada samo moralne slabiće. Odlično poznaje neprijatelje, njihove karaktere, njihove umove, i najdublje i najskrivenije namere. To je njena prednost nad njima. Kada ih dobro upozna, nije joj teško da ih potčini sebi, uništi ih i ponizi do nivoa najsitnije hulje, a zatim se kao najveći sadista hrani stradanjima njihovih duša, sve dok ih ne odvede u smrt.

Često, na veliku sreću čovečanstva - koje se nažalost svih, teško može potpuno očistiti od nje i zauvek opametiti – ne uspeva u svima da se probudi, upoznavši ih, povlači se, jer pametno vodi ratove, ona ne voli da gubi sve bitke, te je siguran igrač. A količina dobrog još uvek je rasuta svuda, tako je bilo, i tako će ostati, a Zloba napada svakog trena, iako zna da rat neće osvojiti, ponosna ostaje na nogama skrivena u svima... Čovečanstvo treba da se opameti, i izbije moralom klicu Zlobe iz sebe. Da li je to moguće? Ne, ali volim kontradiktornost, stoga verujem u nemoguće. Verujem da će se jednog dana rađati ljudi bez Zlobe u sebi, da će se gledati očima ljubavi i nežnosti, i da će svako naći mesto koje će nazvati svojim rajem.

( Za jednu od onih ''za ceo život'' koja mi je bila inspiracija. )

Jecaj ljubavi

Kako bih zaplakala. Kako bih zajecala, jecala do neba, i toliko voljenog  Meseca. Oh, kako bih zaplakala! Zaplakala od sreće. Zato što volim. Zato što volim tolikom snagom, ne jedno, već mnogo bića. Kako samo ljubav, tako krhka, ranjiva i mučena, može sve da pruži. Porodicu, prijatelje, njega... I svi oni, zajedno, nasmejanih lica u tako malom mestu – mom srcu.

Evo ga, čujem ga. Jupiter me zove da dođem kod njega, da crtam šare ljubavi po njemu. Kaže mi da mnogo volim, a on je željan osećanja voljenja. Odavno nije nikoga voleo, želi da ga naučim da voli ponovo. Ako to uradim, poslaće svetlosnu prašinu, te divne kristale, na šake moje porodice, na kosu mojih prijatelja, na usne mog voljenog, i oni će tada znati da imaju nekoga ko ih beskrajno voli. Da imaju jednog ludaka koji će bez razloga početi da plače od sreće, jer ima njih pored sebe.

Zapitah Jupitera kako to da ne ume da voli, zar nikoga nije voleo. Odgovori mi da jeste voleo, ali jako davno, predugo je sam, zaboravio je kako je voleti. Postao je očajan, hladan, više ne sanja kao onda kada je voleo. Vidim suze u uglovima njegovih očiju... Kako su samo iskrene. Govori mi da sam srećna što volim, i što nesebično dajem svoju ljubav. I još kaže da smo, mi, ljudi, prokleto čudna bića, puna nenormalnih želja i ciljeva. Možemo biti jako srećni, a ne želimo. Ne umemo da volimo, i zato nismo srećni, zbog toga, jer prosto ne volimo kako treba da se voli. A, on je s druge strane, jako nesrećan, jer nema koga da voli.

- Vidi se da ste sa druge planete. Žalim sestru Zemlju, toliko vam je dala. Najlepšu prirodu, najlepše reke, najlepše nebo, i ljude da ne biste bili sami, a vi ne možete da joj pružite samo jedno što želi, da jednostavno i iskreno volite.

 - Zaista je tužna naša istina - mislim dok ga slusam.

- Jupitere, zašto tražiš od mene da te naučim da voliš ponovo?

- Jer, vidim suzu sreće u tvojim očima. I jer čujem tvoj jecaj ljubavi. Ti, znaš da zaista voliš. I, jer ti iznad svega voliš LJUBAV.

Smejem se i odgovaram mu – Jupitere, hvala.

Nemoj misliti, nemoj razmišljati, smej se, i voli

Ne možemo da kontrolišemo svoju psihu i psihičko stanje nas navede na ludosti. To zaista jeste strašno, ali ako u bit svega što nas zastrašuje, pa i našeg uma u određenom trenutku, ubacimo naša najiskrenija osećanja to već postaje nešto što vredi. Strah ponekad dosta znači, samo je pitanje kako ga shvatimo. Najzad, naša osećanja su ta koja nas dovode do krajnih granica, onih granica koje nismo postavili mi, dovodi nas do granica koje oduvek postoje, i zauvek će postajati. To su granice naših duša, za koje nismo znali.
Duša postoji, iako nije prikazana kao materija. Ali ona je tu, nije deo nas, ona nas štiti, ona je naša dadilja. Iskreno mislim da naše duše postoje pre nego što se rodimo, pre nego što smo začeti. Kada se bog odluči za naše postojanje naša duša nastaje. Ona je poput anđela čuvara. Zato joj dozvoli da te čuva i da pazi na tebe, veruj mi ona to dobro radi.
Osećanja su kao mala deca, lepršava, nestašna i nestalna. Njima uvek treba putokaz, jer su slepa, treba im glas razuma jer su zbunjena. Njih vodi duša, i šta god osećali, i šta god da se desi na tom putu, ne kaj se, osećanja su imala dobrog vodiča, duša je želela da naučiš nešto, a iznad svega je želela da shvatiš da se prave odluke samo donose kada se vodimo osećanjima, a pogrešne kada idemo u drugom smeru od njih.
Srce najviše ispašta. Ono je poput starca koji oseća bol. Ono postoji, materija je, zbog toga i može da tugu pretoči u bol. Ne brini se za srce, naviklo je na sve, njemu neće ništa biti, ono je tvoje čistiliste. Zato se ne plaši kada te zaboli i kada ti suza krene, duša je želela da tako bude, jer je verovala u tebe da ćes biti jaka i da ćes mnogo naučiti iz svega.
Zato, voli bez straha, razmišljaj racionalno u dosluhu sa osećanjima, veruj svojoj duši, jer ona veruje u tebe, dozvoli da vragolasta osećanja budu tvoj glas, ruke, usne, tvoja koža... I najvažnije – ne plaši se kada na kraju puta osetiš srce. Jer srce osećamo samo kada patimo. Patnja je znak da si volela, a da li postoji nešto lepše od ljubavi?

(Dva druga su mi rekla da ''duša nije materija'' već postoji, verujem im kao i uvek. Nažalost, ne uspevam da se setim gde sam to pročitala ili čula, možda je i fraza. No, nebitno... Toliko konfuznih misli u mojoj glavi, gomilaju se u forme nalik sedimentnim stenama. Ali, i stene imaju značaja. Nadam se da ću uspeti da savladam večitu zbunjenost, na taj put sam nedavno krenula, ovo je samo jedan njegov deo.)

Dozvola

Dozvola... Zašto svi traže dozvole? Možda je spas našeg uma i našeg mira upravo u tome – ukidanju zabrana. Zabrana koje pravi naš strah od ponavljanja prošlog. Uporno bežimo od prošlosti, a neprestano razmišljamo o istoj. Uvek nam je na jeziku i u mislima. Iskustvo ne postoji, ništa nije isto, i ništa se ne ponavlja. Ako nam se slučajno učini da je nešto isto nečemu što smo proživeli, treba da kažemo da je to čista glupost. Ako se prepustimo prošlim danima, gubimo buduće. Gubimo mogućnost da proživimo sve ono što možemo ako ne bismo razmišljali, sve ono najlepše spontano što dođe nenadano. Gubimo mogućnost da se smejemo, plešemo, ljubimo, da plačemo i da se ubijamo. Ako ne ostavimo prošlost, život nam se svodi na strepnju i gledanje u pređašnje vreme. Sve ono što je svršeno treba ostaviti, jer ne možemo ništa ponoviti, samo imitirati. A imitacija znači gubitak identiteta i vlastitog ja. Još veća nesreća je što postajemo plašljivi i skeptični prema vremenu koje dolazi, jer ako se plašimo jednog vremena onda se taj strah prenosi na sledeće koje tek treba da dođe.