Ne možemo da kontrolišemo svoju psihu i psihičko stanje nas navede na ludosti. To zaista jeste strašno, ali ako u bit svega što nas zastrašuje, pa i našeg uma u određenom trenutku, ubacimo naša najiskrenija osećanja to već postaje nešto što vredi. Strah ponekad dosta znači, samo je pitanje kako ga shvatimo. Najzad, naša osećanja su ta koja nas dovode do krajnih granica, onih granica koje nismo postavili mi, dovodi nas do granica koje oduvek postoje, i zauvek će postajati. To su granice naših duša, za koje nismo znali.
Duša postoji, iako nije prikazana kao materija. Ali ona je tu, nije deo nas, ona nas štiti, ona je naša dadilja. Iskreno mislim da naše duše postoje pre nego što se rodimo, pre nego što smo začeti. Kada se bog odluči za naše postojanje naša duša nastaje. Ona je poput anđela čuvara. Zato joj dozvoli da te čuva i da pazi na tebe, veruj mi ona to dobro radi.
Osećanja su kao mala deca, lepršava, nestašna i nestalna. Njima uvek treba putokaz, jer su slepa, treba im glas razuma jer su zbunjena. Njih vodi duša, i šta god osećali, i šta god da se desi na tom putu, ne kaj se, osećanja su imala dobrog vodiča, duša je želela da naučiš nešto, a iznad svega je želela da shvatiš da se prave odluke samo donose kada se vodimo osećanjima, a pogrešne kada idemo u drugom smeru od njih.
Srce najviše ispašta. Ono je poput starca koji oseća bol. Ono postoji, materija je, zbog toga i može da tugu pretoči u bol. Ne brini se za srce, naviklo je na sve, njemu neće ništa biti, ono je tvoje čistiliste. Zato se ne plaši kada te zaboli i kada ti suza krene, duša je želela da tako bude, jer je verovala u tebe da ćes biti jaka i da ćes mnogo naučiti iz svega.
Zato, voli bez straha, razmišljaj racionalno u dosluhu sa osećanjima, veruj svojoj duši, jer ona veruje u tebe, dozvoli da vragolasta osećanja budu tvoj glas, ruke, usne, tvoja koža... I najvažnije – ne plaši se kada na kraju puta osetiš srce. Jer srce osećamo samo kada patimo. Patnja je znak da si volela, a da li postoji nešto lepše od ljubavi?
(Dva druga su mi rekla da ''duša nije materija'' već postoji, verujem im kao i uvek. Nažalost, ne uspevam da se setim gde sam to pročitala ili čula, možda je i fraza. No, nebitno... Toliko konfuznih misli u mojoj glavi, gomilaju se u forme nalik sedimentnim stenama. Ali, i stene imaju značaja. Nadam se da ću uspeti da savladam večitu zbunjenost, na taj put sam nedavno krenula, ovo je samo jedan njegov deo.)
Duša postoji, iako nije prikazana kao materija. Ali ona je tu, nije deo nas, ona nas štiti, ona je naša dadilja. Iskreno mislim da naše duše postoje pre nego što se rodimo, pre nego što smo začeti. Kada se bog odluči za naše postojanje naša duša nastaje. Ona je poput anđela čuvara. Zato joj dozvoli da te čuva i da pazi na tebe, veruj mi ona to dobro radi.
Osećanja su kao mala deca, lepršava, nestašna i nestalna. Njima uvek treba putokaz, jer su slepa, treba im glas razuma jer su zbunjena. Njih vodi duša, i šta god osećali, i šta god da se desi na tom putu, ne kaj se, osećanja su imala dobrog vodiča, duša je želela da naučiš nešto, a iznad svega je želela da shvatiš da se prave odluke samo donose kada se vodimo osećanjima, a pogrešne kada idemo u drugom smeru od njih.
Srce najviše ispašta. Ono je poput starca koji oseća bol. Ono postoji, materija je, zbog toga i može da tugu pretoči u bol. Ne brini se za srce, naviklo je na sve, njemu neće ništa biti, ono je tvoje čistiliste. Zato se ne plaši kada te zaboli i kada ti suza krene, duša je želela da tako bude, jer je verovala u tebe da ćes biti jaka i da ćes mnogo naučiti iz svega.
Zato, voli bez straha, razmišljaj racionalno u dosluhu sa osećanjima, veruj svojoj duši, jer ona veruje u tebe, dozvoli da vragolasta osećanja budu tvoj glas, ruke, usne, tvoja koža... I najvažnije – ne plaši se kada na kraju puta osetiš srce. Jer srce osećamo samo kada patimo. Patnja je znak da si volela, a da li postoji nešto lepše od ljubavi?
(Dva druga su mi rekla da ''duša nije materija'' već postoji, verujem im kao i uvek. Nažalost, ne uspevam da se setim gde sam to pročitala ili čula, možda je i fraza. No, nebitno... Toliko konfuznih misli u mojoj glavi, gomilaju se u forme nalik sedimentnim stenama. Ali, i stene imaju značaja. Nadam se da ću uspeti da savladam večitu zbunjenost, na taj put sam nedavno krenula, ovo je samo jedan njegov deo.)
Нема коментара:
Постави коментар