Dozvola... Zašto svi traže dozvole? Možda je spas našeg uma i našeg mira upravo u tome – ukidanju zabrana. Zabrana koje pravi naš strah od ponavljanja prošlog. Uporno bežimo od prošlosti, a neprestano razmišljamo o istoj. Uvek nam je na jeziku i u mislima. Iskustvo ne postoji, ništa nije isto, i ništa se ne ponavlja. Ako nam se slučajno učini da je nešto isto nečemu što smo proživeli, treba da kažemo da je to čista glupost. Ako se prepustimo prošlim danima, gubimo buduće. Gubimo mogućnost da proživimo sve ono što možemo ako ne bismo razmišljali, sve ono najlepše spontano što dođe nenadano. Gubimo mogućnost da se smejemo, plešemo, ljubimo, da plačemo i da se ubijamo. Ako ne ostavimo prošlost, život nam se svodi na strepnju i gledanje u pređašnje vreme. Sve ono što je svršeno treba ostaviti, jer ne možemo ništa ponoviti, samo imitirati. A imitacija znači gubitak identiteta i vlastitog ja. Još veća nesreća je što postajemo plašljivi i skeptični prema vremenu koje dolazi, jer ako se plašimo jednog vremena onda se taj strah prenosi na sledeće koje tek treba da dođe.
Нема коментара:
Постави коментар