Jecaj ljubavi

Kako bih zaplakala. Kako bih zajecala, jecala do neba, i toliko voljenog  Meseca. Oh, kako bih zaplakala! Zaplakala od sreće. Zato što volim. Zato što volim tolikom snagom, ne jedno, već mnogo bića. Kako samo ljubav, tako krhka, ranjiva i mučena, može sve da pruži. Porodicu, prijatelje, njega... I svi oni, zajedno, nasmejanih lica u tako malom mestu – mom srcu.

Evo ga, čujem ga. Jupiter me zove da dođem kod njega, da crtam šare ljubavi po njemu. Kaže mi da mnogo volim, a on je željan osećanja voljenja. Odavno nije nikoga voleo, želi da ga naučim da voli ponovo. Ako to uradim, poslaće svetlosnu prašinu, te divne kristale, na šake moje porodice, na kosu mojih prijatelja, na usne mog voljenog, i oni će tada znati da imaju nekoga ko ih beskrajno voli. Da imaju jednog ludaka koji će bez razloga početi da plače od sreće, jer ima njih pored sebe.

Zapitah Jupitera kako to da ne ume da voli, zar nikoga nije voleo. Odgovori mi da jeste voleo, ali jako davno, predugo je sam, zaboravio je kako je voleti. Postao je očajan, hladan, više ne sanja kao onda kada je voleo. Vidim suze u uglovima njegovih očiju... Kako su samo iskrene. Govori mi da sam srećna što volim, i što nesebično dajem svoju ljubav. I još kaže da smo, mi, ljudi, prokleto čudna bića, puna nenormalnih želja i ciljeva. Možemo biti jako srećni, a ne želimo. Ne umemo da volimo, i zato nismo srećni, zbog toga, jer prosto ne volimo kako treba da se voli. A, on je s druge strane, jako nesrećan, jer nema koga da voli.

- Vidi se da ste sa druge planete. Žalim sestru Zemlju, toliko vam je dala. Najlepšu prirodu, najlepše reke, najlepše nebo, i ljude da ne biste bili sami, a vi ne možete da joj pružite samo jedno što želi, da jednostavno i iskreno volite.

 - Zaista je tužna naša istina - mislim dok ga slusam.

- Jupitere, zašto tražiš od mene da te naučim da voliš ponovo?

- Jer, vidim suzu sreće u tvojim očima. I jer čujem tvoj jecaj ljubavi. Ti, znaš da zaista voliš. I, jer ti iznad svega voliš LJUBAV.

Smejem se i odgovaram mu – Jupitere, hvala.