Kad sam onomad bila prsla, mnogo mi je bilo
teško. Kad sam onaj put, pre onomad, bila prsla, mnogo i jako sam plakala. Kad sam
prvi put, pre svih puta, bila prsla, baš mi je bilo strašno i beskrajno tužno. Tada
nisam znala šta me je pogodilo. Imala sam osećaj da ću se ugušiti, a onda sam
mislila da sam poludela, potpuno poludela, toliko poludela da nikada opet ne
mogu biti normalna. Tada rekoh sebi: „Teodora, poludela si! Ti si skroz prsla! Sada
moraš da naučiš da se nosiš sa tim,kako bi sebi olakšala život.“ Mnogo puta
sam pucala, i svaki put je bilo teško, baš teško. Kod „prsnuća“ nema utehe –
koliko god da si ih preživeo, svako sledeće je mučno. Toliko mučno da ponovo
učiš da dišeš, hodaš, misliš... Jedino što ti je poznato jeste ono što osećaš,
kao i taj nedostatak daha, vazduha i nedostatak mere za suze. Zajebano je
prsnuti ili puknuti (nazovi kako ti je draže), jer kada ti se jednom to dogodi
postane hronično. Boljka koja se vraća, a ti nemaš leka da je iskoreniš ili bar
ublažiš. Jednostavno nema izlečenja. Beznađe kojem se uvek vraćaš, vrisak koji
tiho vrištiš, udah koji ne udišeš, suze koje ne donose olakšanje... Tako ti je
kad prsneš! Mada ima nešto što pomaže – zagrljaj!
Grli me, snažno,
najsnažnije!
