Ernesta se ponovo povlači u svoje odaje, ne zna da li će više pisati. Evo svih priča koje se pišu mesecima, a nikada neće biti završene.
16,4
Ruku kojom
prelazi po ispupčini svoje utrobe ne smatra svojom. Njena ruka ne bi prelazila
preko haljine mazeći stomak osećanjem buduće majke. Njena ruka to radi
mehanički. Nije joj namera da plod koji se razvija oseti majčinu ljubav. Ona je
trudnica, nosačica bebe, a ne majka. Ona ni ne poznaje stvorenje koje raste
unutar nje. Najzad, ona ne misli da je ono vredno ljubavi, jer iz ljubavi
stvoreno nije. Ona misli na sebe. Na protraćen život pored života koje će
doneti na svet. Bogovi joj ne dozvoljavaju da prekine stegu koja je veže za
ovaj svet. Ne dozvoljavaju joj da prestane da diše jer bi tako prestalo da diše
i to nevino biće koje raste u njoj. Ne vidi u njemu krivca, ne krivi ga ni za
šta. Smatra ga nevinim, ali ništa više od toga ne oseća za njega. Ne oseća
ljubav. Ne oseća sažaljenje. Oseća jednu vrstu obaveze da ga rodi i odgaji.
Brak u kome se
nalazi nije birala. On je izabrao nju. Njen svet brakove iz ljubavi ne poznaje.
Nekada se čini da taj svet samu ljubav ne poznaje. Jedina ljubav koja u njemu
postoji je ona koja se upražnjava daleko od očiju svetlosti, u tami skrivenog.
Ljubav je poput nečega đavoljeg. Skrivajući ljubavnici večno traže jedni druge.
Ali, nije zbog toga ona gnevna. Nije zbog ljubavi nesrećna. Svejedno joj je ko će
biti njen vlasnik u postelji, kome će služiti ugledajući se na sve žene svog
sveta. Ona ne boluje zbog toga jer njoj nije stalo do niskih osećanja koja vode
u ludilo. Ono zbog čeka ona boluje jeste oduzeto pravo na slobodu.
Levana je rođena
u uticajnoj porodici. Dovoljno je samo to reći, jer opisujući osobe, moramo pričati
onoliko koliko oni sami pričaju. Slušajući reči, čitamo misli. Reči su
varljive, ali valjanost i kvarnost reči samo izuzetno mudri mogu razaznati.
Nije svako ko govoreći pevuši vredan postojanja, niti obratno. Levana je vredna
postojanja. Ona ne govori o sebi načinom kojim se od nje očekuje. Ona ne
postoji u okviru postojućih normi. Ona bivtstvuje izvan svih, iznad realnosti.
Ona ne prihvata sebe kako je drugi vide, jer ne prihvata svet kome oni pripadaju.
Ona nije kao druge žene, ne nalikuje čak ni muškarcima koje poznaje. Ona zna da
ne pripada njihovom svetu čiji je deo, ali ne krivi ni njih ni svet za to. Ona
sada samo ćuti i živi. Njeno ime
znači ustajanje, podizanje, rađanje... čini joj se da se svakodnevno bezbroj
puta podiže i ponovo rađa, a da bi se ponovo dizala na noge, ona mora padati.
Neprekidno i večno propadati. Ona je Levana, posebna. Njeno dete neće biti
dete, ono će biti Levanino dete.
Razmišljajući o
životu uopšte shvatila je da će toliko proći, nesvesno se mirila sa činjenicom
da će živeti onako kako ne želi. Tačno je da sami krojimo svoju sudbinu, ali
granice kojoj je naša sloboda ograničena postoji, ta granica su činjenice.
Neoborive i nepromenljive činjenice.
TIGAR
Tigar: „Zar si
toliko slaba da dozvoliš da te ljudi
povrede?“
„Nisu ljudi, reči
su me povredile.“
Bilo jednom jedno
divno carstvo, cartsvo životinja. U njemu se znalo sve. Svako od njegovih
pripadnika je poštovao potrebe i nagone drugih. Nejaki se nisu ljutili kada
postanu žrtve lanca ishrane. Sve je bilo određeno, isplamnirano, ali prirodno,
spontano...nevino.
A Prayer for England
A Prayer for ME
Strele su u torbi, spakovane uredno, svakog trenutka spremne
da putuju prolivajući
krv.
