Nije zdravo, nego zbogom!

Ernesta se ponovo povlači u svoje odaje, ne zna da li će više pisati. Evo svih priča koje se pišu mesecima, a nikada neće biti završene.

16,4

Ruku kojom prelazi po ispupčini svoje utrobe ne smatra svojom. Njena ruka ne bi prelazila preko haljine mazeći stomak osećanjem buduće majke. Njena ruka to radi mehanički. Nije joj namera da plod koji se razvija oseti majčinu ljubav. Ona je trudnica, nosačica bebe, a ne majka. Ona ni ne poznaje stvorenje koje raste unutar nje. Najzad, ona ne misli da je ono vredno ljubavi, jer iz ljubavi stvoreno nije. Ona misli na sebe. Na protraćen život pored života koje će doneti na svet. Bogovi joj ne dozvoljavaju da prekine stegu koja je veže za ovaj svet. Ne dozvoljavaju joj da prestane da diše jer bi tako prestalo da diše i to nevino biće koje raste u njoj. Ne vidi u njemu krivca, ne krivi ga ni za šta. Smatra ga nevinim, ali ništa više od toga ne oseća za njega. Ne oseća ljubav. Ne oseća sažaljenje. Oseća jednu vrstu obaveze da ga rodi i odgaji.

Brak u kome se nalazi nije birala. On je izabrao nju. Njen svet brakove iz ljubavi ne poznaje. Nekada se čini da taj svet samu ljubav ne poznaje. Jedina ljubav koja u njemu postoji je ona koja se upražnjava daleko od očiju svetlosti, u tami skrivenog. Ljubav je poput nečega đavoljeg. Skrivajući ljubavnici večno traže jedni druge. Ali, nije zbog toga ona gnevna. Nije zbog ljubavi nesrećna. Svejedno joj je ko će biti njen vlasnik u postelji, kome će služiti ugledajući se na sve žene svog sveta. Ona ne boluje zbog toga jer njoj nije stalo do niskih osećanja koja vode u ludilo. Ono zbog čeka ona boluje jeste oduzeto pravo na slobodu.

Levana je rođena u uticajnoj porodici. Dovoljno je samo to reći, jer opisujući osobe, moramo pričati onoliko koliko oni sami pričaju. Slušajući reči, čitamo misli. Reči su varljive, ali valjanost i kvarnost reči samo izuzetno mudri mogu razaznati. Nije svako ko govoreći pevuši vredan postojanja, niti obratno. Levana je vredna postojanja. Ona ne govori o sebi načinom kojim se od nje očekuje. Ona ne postoji u okviru postojućih normi. Ona bivtstvuje izvan svih, iznad realnosti. Ona ne prihvata sebe kako je drugi vide, jer ne prihvata svet kome oni pripadaju. Ona nije kao druge žene, ne nalikuje čak ni muškarcima koje poznaje. Ona zna da ne pripada njihovom svetu čiji je deo, ali ne krivi ni njih ni svet za to. Ona sada samo ćuti i živi. Njeno ime znači ustajanje, podizanje, rađanje... čini joj se da se svakodnevno bezbroj puta podiže i ponovo rađa, a da bi se ponovo dizala na noge, ona mora padati. Neprekidno i večno propadati. Ona je Levana, posebna. Njeno dete neće biti dete, ono će biti Levanino dete.

Razmišljajući o životu uopšte shvatila je da će toliko proći, nesvesno se mirila sa činjenicom da će živeti onako kako ne želi. Tačno je da sami krojimo svoju sudbinu, ali granice kojoj je naša sloboda ograničena postoji, ta granica su činjenice. Neoborive i nepromenljive činjenice.

TIGAR

Tigar: „Zar si toliko slaba da dozvoliš da te ljudi povrede?“

„Nisu ljudi, reči su me povredile.“

Bilo jednom jedno divno carstvo, cartsvo životinja. U njemu se znalo sve. Svako od njegovih pripadnika je poštovao potrebe i nagone drugih. Nejaki se nisu ljutili kada postanu žrtve lanca ishrane. Sve je bilo određeno, isplamnirano, ali prirodno, spontano...nevino.

A Prayer for England

A Prayer for ME

Strele su u torbi, spakovane uredno, svakog trenutka spremne da putuju prolivajući krv.