Nikada nisam uzela telefon u ruke u iskušenju da ti napišem reči koje bih volela da znaš. Možda ih znaš, možda ću ti ih nekada reći, najzad ne želim da ih čitaš, već da ih čuješ. Budimo iskreni, mi smo se samo slušali i čitali pogledima. Zato je valjda toliko lepo ono što je ostalo posle nas.
Ali kada bih ti pisala bile bi to reči surove nežnosti.
Sanjam te. Svaku noć. Svaku jebenu noć. Kako uranjaš u mutnu vodu, iz koje na javi, verovatno, ne možeš da izroniš. Sanjam te kako me grliš. Bolno gledaš. Sanjam te kako me grliš uranjajući usne u moju kosu. Sanjam te kako me čuvaš od svega i svih, jer ja sam "mala i ne znam sa kim imam posla." U poslednja dva sna me ne grliš, ali me čekaš sa osmehom u livadi punoj cveća koja se završava plažom svilenog peska i kristalno bistre vode.
Zbog tih snova u glavi mi odzvanja melodija i stihovi Balaševića koga ne volim. Panonski govnar koji smara. Mnogo me nervira što je pesma od tog govnara, a ne od Santane kog oboje volimo. Ali jebiga, zar je bitno?! I taj govnar me nekad radi na emociju. A toliko je emocija koje ne smem sebi da priznam. Ma, gađa me! jer..."bez tebe drveni konjići tužno stoje. Dođi iz plave boce se pojavi...i dodaj svetu malo boje...to ne zna niko samo ti. O daj, okreni taj ringišpil u mojoj glavi." Najbljutavija govnarova pesma u mojoj glavi. Jebiga, nekad sam i patetična. Psujem po ovom papiru, jer me podseća na tvoje pitanje "Koliko imaš godina za takav rečnik?!" Inače ja ne psujem i nemam takav rečnik, ali si mi se to veče "baš mi se 'đaš!" i osetila sam se kao dete usrano u gaće od tih osećanja. Kad već poganim jezik treba da znaš da mi se jebe kada, zašto i kako si upao u govna zbog kojih moji snovi nisu java.
Stvarno javi se, pojavi se, dodaj svetu malo boje rečima "I ja tebe, mala!"
