~ Šta duguješ sebi? Zapitaj se šta duguješ
sebi? ~ Daleko si ti od proseka i tog polusveta! ~ Gde je nestala Teodora Zarić
Od mekušca do školjke? ~ Nisi ti mekušac! ~ Nikada nemoj da te zanima šta ljudi
pričaju i očekuju od tebe, neko će se zaljubiti u tebe zbog načina na koji
vrtiš prsten. Ti imaš nešto posebno u sebi, čuvaj to, jer je retkost. ~ Ti si
kao Pedro Almodovar. ~ Pogledaj oko sebe, ti nisi za ovo. Za tebe je i Beograd
mali. ~ Da li imaš vremena da trošiš na ono što ti nisi? Koliko bi dugo mogla
da se prilagođavaš i praviš kompromise? Pola godine, godinu...teško da bi duže.
~ Osvesti se! ~ Vreme je dragoceno da bi se uzalud trošilo. ~
Stopala mi dodiruju pesak, prsti se koče jer
je voda hladna. Postepeno se kvasim kako bih se cela potopila i zaplivala.
Treba mi nekoliko minuta i metara za to. Udišem vazduh, ali još uvek ne dišem.
I dalje osećam nemir, i dalje je prisutan bol u grudima koji me je, ovog
meseca, tri puta prestravio. Proći će, to je na nervnoj bazi. Možda je i od
cigareta. Prestaću da pušim. Kapci su mi natečeni od plakanja, a oči me peku.
Nos mi je zapušen, možda zato ne osećam miris joda, a može biti da Egejsko more
nije toliko slano. Plakala sam prošle noći kako ne pamtim. Neko je povredio
moja osećanja.
Zaronila sam.
Po ko zna koji
put o svom dragocenom životu vodim sopstvenu psihoterapiju. Ja i Ja
razgovaraju. Prvo Ja koje ume da padne, da nestane, da propadne, ono Ja koje je
itekako naučeno na bespomoćnost, ali ipak ono koje iz patnje uzima nove
lekcije, pouke, raste u svojoj celosti i stiče mudrost za svoje postojanje. Drugo
Ja je ona Zver u meni koja mi ne da da potonem, da potpuno posrnem, i
dozvolićete, skroz odlepim! Baš to moje drugo Ja je sada bilo ljuto kao nikada
pre. Vrištalo je reči opomene, preklinjalo da prestanem, da se vratim sebi. Moje drugo Ja je tražilo nazad Teodoru, a Teodora ga je najzad čula!
Nisam od onih
koji uzimaju tačnom, svima nam poznat, izreku “Ono što te ne ubije, to te
ojača!”. Teško da patnja ojačava, ali svaka kriza koju čovek doživljava na putu
svog neprestanog razvoja, ukoliko se zaista preživi, ostaviće ožiljke, ali i osnažiće
ga kao bivstvujuće biće, oplemeniće čovekovu egzistenciju iskustvom i snagom, a
najvažnije doprineće samospoznaji. Dugo pokušavam da ne pišem o sebi nastojeći
da svoja iskustva, emocije, doživljaje ljudi i događaja, shvatanje života,
svoje i tuđe misli pretočim u neku vrstu poezije. Ne znam koliko uspevam u
tome, neki od napisanih redova su jako dobri, neki solidni, a neki eto, samo da
bi se pisalo. Šta je to što se dogodilo sa mnom da sam se u nekom trenutku
potpuno izgubila i postala ono što nisam? Zatočenik sebe same, svojih strahova i
iluzija… Upravo ove reči pišem sa velikom mukom – ne zato što mi je teško da
pišem o sebi, već jer mi je jako teško da napišem smislene rečenice koje će
imati ma kakvu vrednost. Na samom početku pisanja ovog teksta sam želela da se
oslobodim ljubavi koju sam osećala, a koja se pokvarila stvorivši bljutav ukus i
mnogo bola. Krivivši objekt mog voljenja za zamalo gubljenje prave Teodore,
nisam shvatala da sam ja jedini krivac. Ipak, ja sam ga izabirala. Već nekoliko
dana pokušavam da napišem ovaj tekst po planu iz glave, a onda se sada
raspisujem sumnjajući da će ti, dragi čitaoče, bilo šta imati smisao. Ovo ipak
neće biti tekst o ljubavi, već tekst o spoznaji sebe. Najzad, šta je ljubav do
imanje i poznavanje sebe?
Tokom ovih par
dana aganoje zbog osećaja teskobe za vraćanjem sposobnosti pisanja, čitanja,
učenja i ispunjavanja svojih ciljeva, čitala sam svoje prve tekstove, odnosno
eseje. Bože, oni su toliko dobri! Toliko sam ponosna na tu blesavu malu Teodoru,
satkanu od emocije, koja suptilno pljuje po moralnim nakazama, slaveći
umetnost, lepotu, ljubav i dobrotu. Gde je ona sada i zašto više ne piše kao
ranije? Teodora je tu, vremenom će se vratiti i dobrom pisanju. Pre nego što
nastavim pisanje o bitnim segmentima mog, ali i tvog života, dragi čitaoče,
dozvoli da ti se još jednom predstavim. Ja sam Teodora, satkana od emocije. Sve
što radim radim srcem. Ovo ne znači da sam nerazumna, vrlo sam razumna i nikada
svoj razum nisam bespovratno izgubila, no ipak moje srce je toliko snažno i
čisto, te uvek prednjači. Ako nije od srca, nisam ja. Ne umem da kalkulišem, ne
umem da lažem, nemam vremena za neiskrene osmehe, reči i zagrljaje. Volim da
zaplačem, volim da se naježim, volim da dišem, ali stvarno dišem, volim da se
smejem tako da mi se oči smeju, volim slobodu, volim…volim…volim da budem ono
što zaista jesam. Sve sam to, jer složićeš se, život je prekratak za
neiskrenost. Ovo je suština mene, ali ima tu dosta ludila, maštanja i sanjarenja,
dosta inata, principijalnosti, prkosa i narcisoidnosti koja se nekada smenjuje
sa nesigurnošću. Nisam jednostavna, ali u tome je lepota, zar ne? Tačno je da
sam, na neki način, razmažena jer neki dobri ljudi su me razmazili svojim
ponašanjem i prepoznavanjem onoga što jesam, čak i onda kada sam na to
zaboravila. Ne volim mnogo štošta i mnoge ljude, ne vole ni oni mene, i to je
sasvim u redu. U redu je, jer mi je savest mirna i čista, u redu je jer su mi
neki dragi ljudi rekli “imaš čisto srce!”, u redu je jer ne gazim svoje
principe, u redu je to, jer mi moja doslednost i sistem vrednosti šapuću “ne
brini, najvažnije je da sebe bez stida možeš da pogledaš u ogledalo.” Mogu još
dosta o sebi napisati, ali bi bilo preterano. Dragi čitaoče, dočekao si suštinu
ovog eseja. Udobno se smesti, jer posle još jednog ludila u odrastanju mene,
Teodore čije pisanje katkad čitaš, neke misli zvuče ovako.
Ljubav
Kada pišem
ljubav, ovog puta mislim samo na jednu vrstu ljubavi. Eksplicitnu partnersku
ljubav. Ljubav dvoje ljudi koji se povezuju u psihološkom, emotivnom i fizičkom
smislu. Ljubav koja spaja dvoje ljudi u nežnosti, brizi o drugom, požudi…
Ljubav koja daje slobodu i jednom i drugom da budu ono što istinski jesu, koja
ne guši njihovu prirodu i osećaj pripadanja sebi, a onda i drugom. Onu ljubav
koja će možda proći, prestati i nestati, ali će imati smisao. Ljubav je lepa,
ali ume da zaslepi, te vrlo treba voditi računa o sebi. Voditi računa da se ne
izgubimo u svom tom lepršavom ludilu, ne zveknemo o ledinu ostavljajući krvave
tragove, da se ne zarobimo.
“Volela sam
nekad nije bilo davno, k’o što dete voli, voli jednostavno.” Imala sam tri živuljke
u svom srcu, ako je verovati Toni Parsonsu, mogu da imam još dve. Sasvim sam
sigurna da je svaka od tih živuljki dobra duša, iz različitih razloga
izgubljena u ovom svetu. Ipak, poslednja me baš zabolela, ne zbog nesrećne
ljubavi, već zbog činjenice da sam zbog najlepšeg osećanja sebi oduzela sebe
samu. Surovo govoreći, ljubav me zaglupela. Naterala da se nesvesno
prilagođavam nekome i nečemu što nisam ja. Privid zdravog se činio kao utočište
mojoj ranjenoj duši. Pogrešila sam, ali sam osetila lepe emocije. I bez obzira na
sve, ne kajem se. Ne kajem se jer sam na vreme povratila sebe. U suprotnom,
možda bi najlepše osećanje postalo nezamislivi pakao. A sada…pa sada…čekam
možda ponovo nekog pogrešnog, a možda i pravog.
Posao i obrazovanje
U aprilu punim
dvadeset i pet godina. Više od godinu dana mogu da se pohvalim zvanjem diplomiranog
pedagoga, kroz koji mesec i zvanjem master pedagog. Kao pedagog, reći ću ti,
dragi čitaoče, da obrazovanje nije samo fakultetska diploma. Ima još vrsta
obrazovanja o kojima ti ovde neću pisati. Svestan si da je u našem svetu sve
manje obrazovanih, u našoj državi je sve otišlo u materinu, zavladale su
moralne nakaze, bagra i bolesni umovi. A opet, bez obzira što nam je obrazovni
sistem uništen, možeš da se obrazuješ. Imamo dobrih fakulteta i profesora,
imamo volje i želje u mladim ljudima za znanjem i obrazovanjem. To je odlično! Znaš
i sam da čoveku možeš oduzeti sve, osim znanja. A znaš i da takvi kao ovi naši
diktatori, najvole da čoveku oduzmu dostojanstvo.
Da se
dotaknemo malo politike… Ako nisi njihov, nema te nigde. Sve je gore i gore. Ali
ipak, postojiš. Živiš. Sasvim dovoljno. Da se ne lažemo, nema nade, nadajmo se samo
da se ne zarati! Za tebe ne znam, dragi čitaoče, ali ja ne mogu otići van.
Želim da ostanem iz ljubavi prema ljudima koji su ovde, predelima za koje sam
vezana, iz inata, iz prkosa, iz bunta, iz sigurnosti u svoje kvaltete. Želim da
ostanem obrazovana i dostojanstvena. A kako to učiniti? Tako što ću nastaviti
da učim, permamentno učenje, dragi moj! Tako obrazovana. Dostojanstvena tako
što ću se voditi svojim moralnim principima – neću ljubiti smrdljive zadnjice
kojekakvoj bagri davajući im u ruke svoju slobodu. Neću se prodati za prosečnu
platu. Zato što sam dobra u tome što jesam i biću još bolja. Znanje je luksuz
koji stičem kako nikad ne bih postala politička kurva.
Porodica
Prošle su
skoro dve godine otkako sam postala dete razvedenih roditelja. Bilo je baš
gadno, mnogo gadno! Nikada nije pravi trenutak za razvod, nikada nije lako, ali
uvek deca ispaštaju. Čak i kada su odrasla kao ja. Ponoviću ti nikada nije lako
i dodaću da se nikada ne preboli, ali se prevaziđe. Od takvih stvari se nikada
ne oporaviš, ali ih se od njih vremenom oslobodiš. Jedino je bitno sačuvati
veru u porodicu. Nikada nisam imala dobru porodicu, normalnu porodicu. Tačno je
da savršena porodica ne postoji, ali ova moja je baš bila sjebana, čak mi je drago
što više ne postoji. Ipak, verujem u porodicu koju ću jednog dana graditi. Verujem
da će biti bolja, ni nalik ovoj iz koje potičem. Samo treba pustiti,
preskočiti, otrgnuti se i graditi svoj život.
Ljudi
Celog života
mislim za sebe da sam mizantrop, a ja sam jedan naivni filantrop. Pričajući da
su ljudi govna, uvek sam se radovala svakom novom poznanstvu, upoznavala ljude,
pričala, uzimala od svakoga nešto korisno po sebe i svoj život. Budući da očigledno
nemam strah od ljudi i da uživam u njihovom društvu, složićeš se da sam
filantrop. Kakva greška! Istina je da su ljudi većinom loši. Takvim su nas napravili.
Nikako da prestane da me iznenađuje ta količina jada u nekim dušama. Tužna istina.
Srećna sam jer ima i pravih, istinskih, dobrih, verujem u njih, zahvalna sam na
njima. Verujem da ima dobrote, samo se molim da me zloba ne povredi i da mi ona
moja Zver da mudrost da je na vreme prepoznam.
Život
Za kraj. Samo jedno.
Muka mi je da patim i budem nesrećna.
Umorna sam od tuge i bola. Dosta mi je da budem loše i neću više da patim. Život
je jedan, takav kakav je. Uradiću od njega najbolje što znam, jer imam sve što
mi treba – imam sebe. Osim kada dođu dani sete, raznoraznih analiziranja i
PMS-a, ali…
Ni ovog puta,
nisam planirala ovakav tekst. Premda iste misli, drukčije rečenice su se nizale
u mom razumu. Ovo je pokušaj pisanja kao nekada. Da li sam uspela, ti ćeš
prosuditi, dragi čitaoče.
Izronila sam pred sobom videvši snove na
koje sam zaboravila. Udahnula sam život, osetila sam sebe. Setila se svega, a
njega…njega sam izbrisala.
