JA sam JA

Maštaš, luda glavo
A od mašte glava boli.
Zar ti, bleso, nisu
rekli i da srce strada?!
Čuvaj se mašte.
Čuvaj se sebe.
Čuvaj se ponora.
I čuvaj se jada.
A najviše se čuvaj nemanja svega toga!

Ispovest jednog srca

To su oni dani kada vrtiš na ploči samo jednu pesmu.

Odvojiti se od kuće, roditelja, porodice, prijatelja, grada u kome ste odrasli nije mučno. Meni nikada nije bilo, jer sam uvek odlazila za nekom željom. Ali odvajanja od sebe, koja su često postojala, ona... ona su bila kobna po moju dušu. Ona su ostavljala trag mučnine, ožiljke bola. Rđave bodlje zarivene u srčani mišić. Prošlo je vreme ozleđivanja mojih snova, prošlo je vreme kada ne prepoznajem sebe. Prošli su i snovi.

Ako bi me pitao koje snove sam odsanjala ne bih mogla da ti odgovorim. Ne jer se ne sećam svih, naprotiv, sećam se svakog od njih do najsitnijeg detalja, već jer nisam odsanjala nijedan. U ovom periodu života me to priznanje ne boli. Ali da mi je neko tražio da pre petnaest godina te gusne reči izgovorim, u meni bi nastao bunt. Možda je problem i bio u buntu. Nije ga bilo. Da je postojao, ja bih sada sanjala, volela ozbiljnu verziju sebe. Jer, trenutna verzija mene jeste ozbiljna, ali je nametnuta, alternativa…neželjena.

Strah, predavanje i nesigurnost su tri odrednice mog života. Mog života pretvorenog u tuđi. Otuđenog. Otetog iz mojih ruku. Strah. Taj strah. Stalni strah. I pokvarena nesigurnost. Ološ nesigurnost.

Sa osamnaest godina se obitava u poslednjem periodu dečje naivnosti. Želi se mnogo - i treba da se želi! – nada se, veruje se u ostvarivanje želja, tada nastaju prvi pokušaji da se želje dostignu, ali je problem što umeće pretvaranja snova u stvarnost nije prisutno. Nedostaje jačina i snaga, jer luda volja nije dovoljna. A onda dolazi prvo razočaranje, pa drugo, pa niz novih…dolazi bol, svest, istina, realnost i novo doba…

Novo doba je devetnaesta godina. Reklo bi se najlepša godina života. Najznačajnija. Istina da je tako. Borba sa životom i shvatanje njega. Tada poznaješ put ka svojim snovima, još uvek imaš i odlučnost, ali želja je ubijena. Ako ovu godinu preživiš – preživećeš sva sledeća igranja Đavola tvojom dušom! A nije lako! Nimalo nije lako preživeti ovo doba. Treba ti debela petlja da preživiš ovaj smrad života. Ali znaj jedno - kada ovo preguraš, preživeo si sve! Verovatno više nećeš živeti, nego preživljavati. Preživljavaćeš tog skota, peživljavaćeš taj život, ali ćeš uvek moći da mu se smeješ u lice svojim savršenim zubima! Stoga je neophodno da imaš dobre zube, jer moraš da ujedaš.

Prva godina tvog preživljavanja je ujedno i poslednja godina starog života. Dozvoli da značenje pojma „stari život“ ostavimo za redove koji slede. Sa dvadeset godina sam počela da živim novim životom. Odgovornim životom. (smeh) A ja sam samo htela blesavu sreću. Htela sam slobodu. Još uvek sam imala ta maštanja u glavi. Um se katkad vraćao na stara stanja. Čak je sebi dozvoljavao da želi, ponekad. S vremena na vreme sam osećala igru srca, i tad sam bila živa, ili je bolje reći da sam obitavala u starom životu. To je značenje starog života – da sam živela po svom. Tada još uvek jesam. Ali su počeli da me vezuju stegama moji ukrotitelji. Ne znam ni sama koliko ih je bilo. U svakom slučaju ih je bilo dovoljno. A ja sam počela da se predajem. Tragično je sto je predavanje bilo poptuno svesno. Mirenje sa nametnutim. Gubljenje sebe. Imala sam svest o tome, i nisam se bunila. Prepustila sam se tim strujama da me vode daleko od moje obale spasa. Takođe sam bila svesna da je postojala jedna, samo jedna pobuna, vratila bih se natrag, ili otplovila tamo gde mogu biti JA. Ali toga nije bilo. Teško je načiniti prvi korak. Istina je da je on najteži, jer je on početak, a kada nešto otpočne, ne može se tek tako, naprasno, završiti, kraj dolazi kada nastupi pogodno vreme. Kraj se ne sili, ne čini, niti stvara, on se oseti. Možda sam se plašila osećaja da je kraj onome što želim. A možda sam želala da budem jaka, a jača sam sad. Jer podnositi ovo ne mogu slabići

.

I posle te godine su se ređale iste. Godina za godinom, događaj za događajom. Sve programirano, uređeno, monotono. Završavanje fakulteta, odlazak van na usavršavanje. Dobar posao, dobra plata, dobar stan. Dobar dečko, dobar verenik, dobar suprug. Dobra trudnoća i dobra beba. Dobra ja.

Poželjna ja.

A gde sam tu ja?!

Evo me sad tu, sa jednim mladićem, mladim novinarom, kome sam otvorila vrata svog doma da bih mu pričala o svom uspehu. Ja koja imam trideset i pet godina, uspešna, vrlo uspešna i srećna. (osmeh) Ista ja koja sebe ne može da zamisli sa trideset i osam, mozak podržava samo trideset i sedam.

Znaš, nije sve bilo uvek ovako... Postojali su prijatelji, još uvek postoje. Postojao je jedan dečko, ili par njih, ali jedan uvek ostane u srcu. Postojali su trenuci potpune slobode. Pripadanja i prepoznavanja. A sad postoji hvalospes. Priznanje, poštovanje i autoritet. I to je lepo. Ali nije suština da bude lepo, već da bude jebeno lepo!

Zato popij taj sok i idi, a ako ti je lepo, trči dok ti ne bude...znaš već. (osmeh)

Nema na čemu.