Sad il' nikad

Ako ikada poželiš da me nađeš, ne traži me.

Vrata moga srca će zauvek biti zatvorena za tebe, iako će u tom srcu bukteti vatre ljubavi. Suze iz mojih očiju će ih uzaludno gasiti. Nežnost, koju ćeš čitati iz mog pogleda, reći će ti da ću te zauvek ljubiti.

Zapamti dobro moj pogled za svaki trenutak života koji ćemo odvojeno živeti.

Drhtaj večne ljubavi

Šta ti je, mala? Da li ti je hladno ili se nečega plašiš?

Plašim se. Plašim se da neću voleti tuđe šake, ruke, miris tela, pogled kao što volim tvoje. Nečiju drugu kosu. Usne. Plašim se da niko neće umeti ovako snažno, a u isto vreme nežno, da me zagrli - da umiri moj nemir i raščešlja kosu prstima kao što ti umeš. Plašim se da tuđi vrat neće biti mesto na kome ću od srca moći da šćućurim svoje usne. Plašim se da će mi boja tvoga glasa večno odzvanjati u ušima. Plašim se da ću u svom slomljenom pogledu uvek videti tvoj bolni pogled kojim me upravo gledaš. Plašim se da ću se zauvek, u besanim noćima, uspavljivati sećanjem na ovaj trenutak, u kom me uspavljuješ na svojim grudima, srcu najbliže.

Plašim se svega toga kada ovo prođe. Kada se završi. Kada nestanemo pre nego što smo i počeli da postojimo.

Samo pitam

Možeš li, molim te,
da mi svojim prstima
raščešljaš kosu?

Možeš li, molim te,
da mi svojim poljupcima
oporaviš usne od završene zime?

Možeš li, molim te,
da mi ugreješ telo
zagrljajima?

Možeš li, molim te,
da mi umiriš dušu
svojim pogledom?

Možeš li, molim te,
da mi oteraš strah
milujući mi lice?

Možeš li, molim te,
da mi složiš misli
šaputanjem?

Znam da želiš.

Izvini, ali moram.

 ~ Da li maštaš o njemu?

~ Sanjam ga svaku noć!

~ Veruj mi, uvek ćeš ga se sećati. Takvih se do kraja života sećaš.

***

~ A on spava. Loše je i njemu. 

~ Po ceo dan. Zbog čega?

~ On zna. Ne znamo ni ti, ni ja.

~ Ko je on da odluči umesto mene?

~ On u svoje ime. Nužda zakon menja. Ko zna koje su ga sile pohodile.

~ Strašne, ali ja nisam od njega ništa očekivala. Razumela bih sve. Nije mi objasnio i ostavio me je nedorečenu. Želela sam da mu kažem koja osećanja je probudio u meni. Želim i sada, a nemam način. Nadam se da je to osetio i razumeo.

~ Smatrao je tada da je to najbolje što može.

~ Nije fer!

~ Al' kad je?!

Srešćeš ti njega opet! Krug tako snažan moraće da se zatvori.

***

~ To što nije realizovano, ne znači da nije ljubav. Taj dečko je imao pravo na slobodu da odluči da neće da te voli. Čuvaj mir koji je u tebi probudio za dane kada ti ništa ne ide od ruke. Ne prepuštaj se melanholiji.

Slabosti ljudske

Slabosti ljudske su krive za propast sveta, društva, čoveka. Slabosti duha. Neka bića tako snažna u svom fizičkom egzistiranju mogu biti tako slaba, mala, ništavna u duhovnom bitisanju. Slabosti su deo svakog čoveka. Slabosti iskušavaju i time proždiru. Opasna je to rabota. Najteža bitka. Sopstvena borba. Biju se slabosti naše i volja naša.

Da li sam dovoljno jaka da odolim svim iskušenjima koja mi život nameće? Verujem da jesam. Da li sam dovoljna jaka da se u borbi sa svojim slabostima ne okamenim, ne znam. Koja je granica koju čovek treba da postavi tokom borbe sa svojim slabostima kako ne bi ostao bez duše i empatije prema čoveku, ma kakav on greh učinio? Ne suditi o čoveku, već o njegovo grehu. Ili koliko smo, pak, jaki da u borbi sa svojim slabostima ne povredimo druga bića zbog kojih nas naše slabosti i proždiru?

Verujem da mi je Bog dao dar kojim mogu da lečim svoje slabosti. Dar maštanja. Svako delanje proisteklo iz mojih slabosti mogu da izmaštam i time olakšam svoju dušu, olakšam svom telu. Neprestanim nastojanjem da sebe upoznam, upoznajem i svoje slabosti. Zbog toga mnoge slabosti primećujem kod drugih i čitam ih kao otvorenu knjigu. Premda, me ljudi katkad i nasamare. Ali da li sam ja zaista jaka da se svakoj svojoj slabosti oduprem? Da li postoji čovek koji je toliko jak? Sve više mislim da nisam i da ne postoji.

Fantazirala sam o mnogo čemu zbog nagona za samodestrukcijom, zbog nagona da nekome udarim samarčinu, da nekoga izvređam, da uradim loše stvari, da se predam svojim osećanjima, da prevarim nekoga, da volim onog čoveka hrabrije i time oboje povredim, da učinim sebi zadovoljstvo šteteći drugima... i dalje se borim sa tim svojim slabostima. Borim se protiv osuđivanja, što je karakteristika mog bića, borim se protiv prežderavanja, protih oholosti izazvane povređenošću, borim se protiv ludila i poriva kojima mogu i sebi i drugima na naškodim. Borim se i sputavam neprekidno preispitujući se da li sam na pravom putu i da li trošim vreme svog dragocenog života.

Možda vreme i ne postoji. Možda je naše postojanje potpuni apsurd, ali zbog toga što u meni postoji vulkan emocija, moram o sebi i o ovom životu voditi računa. Vulkan emocija koji postoji u meni je snažna stvar. Moje snaga mojih emocija može da pokrene erupciju tuđih emocija, da izazove revoluciju, da unese mir, da povredi koristeći se mojim ćutanjem. Opasnost je u meni, opasnost je u svima nama. Ta opasnost su naše slabosti svojstvene čoveku. Bijemo celoživotne bitke. Bijemo mi njih, biju one nas.

To vam je život i to vam je čovek. Neprekidno baratanje emocijama, slabostima, bolima, osećanjima, nagonima, razumom... Neprekidno življenje. Neprestano negovanje snage volje koja nas čini ljudima, a ne zverima.