Slabosti ljudske

Slabosti ljudske su krive za propast sveta, društva, čoveka. Slabosti duha. Neka bića tako snažna u svom fizičkom egzistiranju mogu biti tako slaba, mala, ništavna u duhovnom bitisanju. Slabosti su deo svakog čoveka. Slabosti iskušavaju i time proždiru. Opasna je to rabota. Najteža bitka. Sopstvena borba. Biju se slabosti naše i volja naša.

Da li sam dovoljno jaka da odolim svim iskušenjima koja mi život nameće? Verujem da jesam. Da li sam dovoljna jaka da se u borbi sa svojim slabostima ne okamenim, ne znam. Koja je granica koju čovek treba da postavi tokom borbe sa svojim slabostima kako ne bi ostao bez duše i empatije prema čoveku, ma kakav on greh učinio? Ne suditi o čoveku, već o njegovo grehu. Ili koliko smo, pak, jaki da u borbi sa svojim slabostima ne povredimo druga bića zbog kojih nas naše slabosti i proždiru?

Verujem da mi je Bog dao dar kojim mogu da lečim svoje slabosti. Dar maštanja. Svako delanje proisteklo iz mojih slabosti mogu da izmaštam i time olakšam svoju dušu, olakšam svom telu. Neprestanim nastojanjem da sebe upoznam, upoznajem i svoje slabosti. Zbog toga mnoge slabosti primećujem kod drugih i čitam ih kao otvorenu knjigu. Premda, me ljudi katkad i nasamare. Ali da li sam ja zaista jaka da se svakoj svojoj slabosti oduprem? Da li postoji čovek koji je toliko jak? Sve više mislim da nisam i da ne postoji.

Fantazirala sam o mnogo čemu zbog nagona za samodestrukcijom, zbog nagona da nekome udarim samarčinu, da nekoga izvređam, da uradim loše stvari, da se predam svojim osećanjima, da prevarim nekoga, da volim onog čoveka hrabrije i time oboje povredim, da učinim sebi zadovoljstvo šteteći drugima... i dalje se borim sa tim svojim slabostima. Borim se protiv osuđivanja, što je karakteristika mog bića, borim se protiv prežderavanja, protih oholosti izazvane povređenošću, borim se protiv ludila i poriva kojima mogu i sebi i drugima na naškodim. Borim se i sputavam neprekidno preispitujući se da li sam na pravom putu i da li trošim vreme svog dragocenog života.

Možda vreme i ne postoji. Možda je naše postojanje potpuni apsurd, ali zbog toga što u meni postoji vulkan emocija, moram o sebi i o ovom životu voditi računa. Vulkan emocija koji postoji u meni je snažna stvar. Moje snaga mojih emocija može da pokrene erupciju tuđih emocija, da izazove revoluciju, da unese mir, da povredi koristeći se mojim ćutanjem. Opasnost je u meni, opasnost je u svima nama. Ta opasnost su naše slabosti svojstvene čoveku. Bijemo celoživotne bitke. Bijemo mi njih, biju one nas.

To vam je život i to vam je čovek. Neprekidno baratanje emocijama, slabostima, bolima, osećanjima, nagonima, razumom... Neprekidno življenje. Neprestano negovanje snage volje koja nas čini ljudima, a ne zverima.