Šta ti je, mala? Da li ti je hladno ili se nečega plašiš?
Plašim se. Plašim se da neću voleti tuđe šake, ruke, miris tela, pogled kao što volim tvoje. Nečiju drugu kosu. Usne. Plašim se da niko neće umeti ovako snažno, a u isto vreme nežno, da me zagrli - da umiri moj nemir i raščešlja kosu prstima kao što ti umeš. Plašim se da tuđi vrat neće biti mesto na kome ću od srca moći da šćućurim svoje usne. Plašim se da će mi boja tvoga glasa večno odzvanjati u ušima. Plašim se da ću u svom slomljenom pogledu uvek videti tvoj bolni pogled kojim me upravo gledaš. Plašim se da ću se zauvek, u besanim noćima, uspavljivati sećanjem na ovaj trenutak, u kom me uspavljuješ na svojim grudima, srcu najbliže.
Plašim se svega toga kada ovo prođe. Kada se završi. Kada nestanemo pre nego što smo i počeli da postojimo.
Нема коментара:
Постави коментар