MONOLOG

*obraćanje širokim masama, zbog toga je vas malim slovom, uz beskrajno poštovanje širokim masama.

Nalazim korisnim da vas uputim na par činjenica. Životnih činjenica. Znate, život ide nekako svojim tokom. Kao rečica koja u planini, mislim potok u planini. Maaa... Hajmo sad da zanemarimo stilske figure! Znate, stil je jako važan. Izuzetno važan! Ko ne zna da priča, a da to stilski budi divljenje, taj ne treba da priča. Zabraniti svima, koji ne pričaju stilski, da pričaju! Zabraniti svima koji ne znaju da lažu sa stilom, da lažu! Ja volim stilske laži, obožavam! Kako bih vam rekla, neki ljudi ne žive stilski... Naravno da držim da oni treba da nestanu, utihnu, umru...

To je stvar energije. Ne znam koliko je vama energija bitna, ali meni je izuzetno bitna. Ovaj svet je jedna velika energija! Tragično šarenolika energija. Svaki čovek ima svoju energiju kojom privlači i odbija. Genijalne energije! Savršene energije. I, one, mlitave, ustajale, užegle...one koje smrde! Peku za oči! E, ta bagra treba da nestane.

Svet je podređen propadanju. Šta?! Nije valjda da ste mislila da svet ima biološki ciklus – malo propada, pa se malo popravlja... Ne, ne, neee... Sve neprestano degradira. Vidite, ja sam na mnogim primerima to zaključila. Na mnogim. Neprestano propadanje, neprestano degradiranje. I još sam nešto zaključila! Mhm... jesam. Čovek - ovaj što nije bagra, nego samo malo izgubljen - dakle, čovek MORA da degradira. To je najvažniji proces stvaranja.

Objasniću vam kako to funkcioniše...

Obratite pažnju! Vi ste se rodili, vaspitali su vas kako su vas vaspitali - loše, dobro; kvalitetno, nekvalitetno; brižno, nebrižno; voljeno, nevoljeno... nebitno je kako, ali jedna stvar je bitna. Jedna čestica vas koja je temelj vašeg oblika u kojem postojite. Uvek mora postojati klica koja se razvija, raste, grana... Kad se razgrana i razvije, ta kličica se ne vidi, ali i dalje postoji i ona je najvažnija. Ona ste vi! I sad, ako je ta kličica kvalitetna, plodonosna, onda ste čovek. Ako je zatrovana, onda ste ološ. Da biste imali mogućnost degradiranja, morate da budete čovek. Pa, da nastavim dalje. Naime, vaspitavali su vas, gajili, sve je išlo svojim određenim tokom do jednog trenutka u kom iz neobjašnjivog razloga ostanete sami sa sobom, sa svojim mislima. Onda shvatite koliko svet i život nemaju smisla. Da je sve trulež. I onda degradirate. Ubijate svaku emociju u sebi, menjate izgled sebe, sve u nameri da dostignete stadijum neprepoznavanja. Onda neko vreme, njegovo trajanje je individualna stvar, postojite u tom vremenu neprepoznavanja, ali ne vidite svrhu svog postojanja niti njegovu važnost. Više lebdite. I, uvek, ali uvek težite samoći. I kada ste okruženi ljudima, zapravo ste sami. To je stvar interpretacije događaja. I tako sami, vi naprasno počnete da razmišljate, uvek i isključivo o sebi. Može se tu još neko zadesiti, ali to je, zapravo, razmišljanje o sebi. I tako razmišljajući, tu postoji mnogo faza, nemam vremena da ih sada nabrajam, vi sebe počnete da stvarate. Stvarate se, a kada se stvorite, rodite se! Samorođenje. U trenutku kada se donesete na svet, vi počnete da se samovaspitavate. Molim vas, ne da se prevaspitavate, već da se vaspitavate. To je najbitniji deo života. Samorađanje i samovaspitavanje. A tome prethodi degradiranje. Degradiranje je nužnost u našim životima. I na kraju, postajete čovek! Svoj čovek! Nije li to divno?

Lično mislim da je predivno, i da ne treba samo jednom degradirati. Treba neprestano degradirati. Pa, da... Eto, to sam htela da vam kažem.

I još nešto! Ovo vam govorim u poverenju – Eva je za sve kriva!

Kreativnost i ludilo

"You're an idiot, babe! It's a wonder that you still know how to breathe." - Bob Dylan

Istina je da moje ideje za pisanjem nastaju, uglavnom, pod uticajem umetničkih dela sa kojima se upoznajem tokom tekućeg perioda. Takođe, nastaju od slučajnih reči i misli, što tuđih, što mojih. Mada, nastaju i same od sebe, neprestanim naprezanjem mog uma zarad snalaženja u haosu u kojem neprestano obitava. Elem, želim da napišem jedan užasno prepotentan tekst isnpirisan samospoznajom, verovatno iskrivljenom, ali do sada, se nikada nisam bolje snalazila u datim situacijama.

Meni život, moj život - ne znam kako ga vi doživljavate - ali moj život meni nudi mnogo limuna. Mnogo, u abnormalnim količinama. Premda limunadu volim, veći izazov za mene predstavlja jedenje svežeg limuna. Iskreno, ovo pisanije o limuni ide na račun čuvene relacije limun-život-limunada, ta ohrabrujuća misao, je meni oduvek bila neprilična i degutantna. Takva jer je na prvi zvuk ostavila dojam užasnog, nedokazanog optimizma, lišavajući nas bitne činjenice - čovekove nemoći. Da, baš tako, nemoći. Čovek je nemoćan. Jeste i biće.

Premda, mi se sviđa poimanje vatre kojom čovek prikazuje nadmoć nad prirodom. Moram apostrofirati da je čovek nemoćan. Ne toliko u odnosu na prirodu, svet, život, koliko je nemoćan u odnosu na sebe samog.

Dok nisam zaboravila, jer mi misli sa početka pisanja lutaju. Zaboga, kako volim kada mi misli lepršaju, poskakuju sa jednom kraja uma, sa jednog kraja svemira na drugi kraj ponora! Paradoksalno mom iskazu sa početka, da želim da budem prepotentna. Da, želim, jer jesam. Užasno neskromna, teška osoba – ne znam da li više fizički ili psihički – takođe sebična... Ali zašto mislite da bih vam rekla da sam zapravo svesna svoje nemoći i da me ona ubija?! Ne mogu da konrolišem svoj život, kao što niko od vas to ne može. Niti mogu da budem vlasnik svog izgleda. Jer je delom ono uslovljeno onim sto je u mojoj glavi – mojim mislima. Dalje, ne mogu uticati na svoje misli, pokretače mog postojanja u obliku u kom postojim. Jedina razlika između svih delova mog bića koje ne mogu da kontrolišem i svojih misli, je sledeća: na svoje misli ne želim da utičem, jer osećam morbidno zadovoljstvo usled njihove jačine i snage. Do skora sam mislila da mojim ponašanjem vladaju emocije, ali analizirajući sebe - ne sa namerom da dokučim svoju suštini, analiza mene mi se sama nametala poslednjih meseci kroz moje misli – shvatila sam da mojim bićem vladaju upravo one. Moje misli sam ja. Bacile su u senku sve dosadašnje ljubavi. Misli su me uzele pod svoje, zagospodarile su mnome. No, to je dobro. Kada je vladalac genijalan, potčinjeni peva.

Moje misli su genijalne! Ali ne zato što to one objektivno jesu, najzad one ne postoje zbog vas, niti zbog sveta. Uklonimo konotaciju globalizma na vreme, molim vas! Moje misli su genijalne jer se odnose samo na mene. Na moje unutrašnje stanje i zbivanje unutar mog sveta! DA! Ponovo je tu, moj svet! Krik sreće se probija iz dubine duše i srca, pod uticajem misli, do granice realnosti. Još jedno priznanje od strane mene je da mislim da sam neznalica, velika neznalica, koja treba još mnogo da uči. Takođe, moj duh je nestalan, užasno nestalan. Ali ja sebe volim takvu. Prihvatam sebe i težim savršenstvu. Neki ljudi nose sopstveno i lično prokletsvo. Ja imam svoje, moja najveća ljubav je uzrok mog emotivnog uzvišenja, ali i propasti. Moja najveća ljubav je uzrok moje emotivne praznine tokom ova dva letnja meseca. Leto volim, ali jun i jul, iako omiljene mesece, teško podnosim.

Budući da moj život zavisi od umetnosti, iako ne znam da li zaslužujem to pravo, ne mogu da vam ne priznam još nešto. Čitajući gotovo sve njegove drame i čuvenog Dorijana, stvorih u glavi slike savršenih žena. Jedan od mojih omiljenim, autor ovih savršenstava, na izuzetno lucidan i prkosan način opisuje pojave i pruža savete nama, pravim ljudima. – Ovo što nas nazivam pravim ljudima sebična je osobina mog bića, koju takođe volim, jer na nenormalno ljubomoran način pristupam stvarima koje obožavam. Onaj ko nije pravi „ljud“ ne može uživati u lepotama umetničkih dela i lepotama ljudskih bića, ako u sebi ne nosi ono istinsko što ga izdvaja iz kolotečine trulih faca i mozgova. Sa neosnovanim pravom, koje sam isključivo sopstvenom odlukom sebi dozvolila, tvrdim da opisano shvatanje potpuno tačno. Najzad, ovde nema mesta za sebičnost, jer ovo neće čitati nepravi, ovo će čitati LJUDI. – Oskar Vajld kaže da su samo glumice dostojne ljubavi, samo glumice treba voleti. To je ono što je u trenutku čitanja mene diglo do zvezda, a u ovom vremenu, tera me na dno. Dakle, moja najveća ljubav nije neki muškarac, premda je zaljubljenost deo mog bića, jedna od glavnih crta moje ličnosti. Moja najveća ljubav je gluma. Slama me to što je ona najveća i neostvarena. Slama me činjenica da sam propustila savršenu šansu za svojom konačnošću. Međutim, želim da kažem da koliko god bila nesigurna, a većinom jesam nesigurna po pitanju svega u svom životu, u meni postoji osećanje koje je kamen temeljac duhovnog dela mene, ono je da ja jesam dostojna te savršene životne igre. Dostojna sam svega što želim, jer ja iako protivrečna, teška, nepodnošljiva, ja sam...dobra i iskrena. Jedan od razloga zbog kojih to mislim, a koji mi u ovom trenutku prvi pada na um, jeste da ja nikoga i ništa ne mrzim, ja samo volim. Čak ne mrzim ni pomenuto slamanje moje duše, ubijanje mojih snova.

Ne mrzim jer ono što je dostojno mržnje ne primećujem. Sve ono što primećujem je sve ono što može biti deo puta ka dostizanju mog savršentsva.

Moje napredovanje kao ljudske jedinke u svakom aspektu. Građenje sebe do konačnog, sopstvenog ideala i zadovoljstva.

Ne treba shvatiti da iza moje ljubavi stoji interes. U nekom vidu interes postoji, ali jedna od stvari koje se gnušam je prodaja sebe i svojih principa zarad nekog interesa – odlika malih ljudi. Ne, moj interes nije te vrste. Moj interes je prirodan i zdrav. Moj interes je iskren, čist i nežan. Jer jedan od mojih usrećitelja je i sreća ljudi koje volim, još ako ih ja mogu usrećiti, to je za mene najveća sreća. Naravno, da ovde postoji problem, jer usled takvih zanosa moje srce može ostati slomljeno. Ali ništa ga ne slama više od činjenice da nisam na putu svog sna. Nežno slamanje.

Ne znam da li je ovaj tekst stilski dostojan umetnosti, zapravo u bilo kom vidu je dostojan. Ali ja moram pisati, moram disati kroz umetnost, a sada samo pisanjem mogu to činiti. Ja moram zadržati svoje snove i svoju ljubav. Moram stremiti ka savršenstvu. Moram biti ja, prava ja. Onakvu kakvu me malo ko zna. Ja zapravo sebe pisanjem otrkivam u nekoliko vidova, ali nikako konačno i pravo. Igram se rečima prikazujući sebe kroz uloge koje sama sebi dodeljujem. Ili je ovo sve utešna zabluda da se nisam otkrila previše. U svakom slučaju, niko od vas mene ne poznaje zapravo. Jer ono što ja jesam, stalna je promena, neprestano učenje o životu, neprestano razmišljanje, stvaranje planova, maštanje i sanjanje. Ono što sam ja je samo u meni, i mislim da sam prava ja, samo sebi znana.

Pouku koju ovaj tekst treba da ima, zapravo je lebdilo. Na početku pisanja je postojala namera, ali ona se preoblikovala u drugačije vidove. Ne shvatajte ovaj tekst ni na jedan način, jer pravog načina nema. Zapravo, želela sam da pomenem samo jednu knjigu, koji biste mogli da pročitate - „Kreativnost i ludilo“ Alberta Rotenberga. Upravo je čitam. Zaista bih najviše volela da mogu da završim nekim stihom ili nežnom misli, ali moj umetnički naboj je utihnuo, a sa njim i moja duša.

Moj umetnički naboj je utihnuo, a sa njim i moja duša. – možda ipak postoji željeni stih.

Jun i jul

Nekada behu divni... Ove godine je jun tmuran, a jul? Kakav će jul biti...? Nije ni bitno. Treba ih ukloniti, odstraniti, otkinuti iz memorije, iz sećanja. Dvogodišnjica mog juna i jula!

Ranjiva sećanja...

Život u rukama. Pogled kraja.

Pol Vareli - Posebna šansona

Šta ti radiš? Sve.
Šta vrediš? Ne znam,
predviđam, delam,
moć i gnušanje...
Šta vrediš? Ne znam...
Šta želiš? Ništa, i sve.

Šta poznaš? Čamu.
Šta možeš? Sniti.
Sniti i izmeniti
svaki dan u tamu.
Šta znaš? Sniti
da izmenim čamu.

Šta bi? Svoja blaga.
Šta moraš? Umeti,
slutiti i smeti
što ne vredi vraga.
Šta te plaši? Hteti.
Ko si ti? Ma vraga!

Kuda ideš? U smrt.
Zbog čeg? Da svršim,
da zauvek skršim
udes što je škrt.
Kud ideš? Da svršim.
Zbog čeg? Biti smrt.