Čudnovato je...
Čudnovato je to
da sa nekim ljudima
provedeš godine i godine,
gomilu trenutaka, a
nijedan nije važniji,
a ni dragoceniji,
od jednog sa osobama koje
odskora znaš.
Par trenutaka dovoljnih
da zauvek osvoje srce.
Reči, pogledi, zagrljaji...
Na prvi uzdah upoznavanje, prepoznavanje...
Dovoljno da srce bude zauvek osvojeno!
Tvoje omiljeno mesto,
umiruje moju dušu.
Tvoje prvo slušanje
pesme
koju svojatam kao
vlasništvo moje duše.
Prvi taktovi udaraju,
srce jače zakuca,
izgovaraš:
Kakva muzika, čoveče!
Dok neki od tih
tih dugogodišnjih,
padaju zbog glanc poršea.
Čudnovato je to...
Pesma i porše.
Pesma ili porše.
Srce i materijalno.
Srce ili materijalno.
Istinsko i kvazi.
Istinsko ili kvazi.
Ljude svojatamo zbog
osećanja
koja bude u nama,
zbog uzdaha na običnu pesmu,
ne zbog snova o poršeu.
Ne znam ni koji je model
tog glanc poršea.
Neki kulovski,
za budžovane.
Pesma je za sanjare,
one željne darivanja
i davanja ljubavi.
Nekada davno imala sam svoj svet.
Baš u ovo vreme pre šest godina moj svet je srušen. Pre više od dve godine moj
život je srušen. Kao posledica stradanja mog srca, nastalo je nepoverenje.
Nepoverenje prema ljudima, svetu i životu, a često i prema sebi u vidu pada
samopuzdanja, povlačenja u sebe, kukavičluka i prepuštanja toku stvari.
Sa dvadeset i tri godine sam
saznala da moj život većinom počiva na lažima. Da su, od mog rođenja pa do
tada, jedini istiniti u mom životu bili moje postojanje, moje srce, moja
osećanja i moj um. Prestala sam da poznajem svoje roditelje, a čini mi se da ih
nikada više neću ni upoznati, jer ono što sam mislila da jesu, oni nisu. A,
ipak…poreklo ne možemo promeniti, evo sada se snažno molim Bogu da me poštedi daljih porodičnih stradanja.
Do skoro sam mislila da sam
mizantrop, naglasiću i pacifista, što je srećna okolnost, priznaćete?! Ipak, u
poslednjih godinu dana, život me demantovao i nazvao naivnim filantropom.
Naivni filantrop satkan od emocije. Često pogaženih osećanja.
Razboleli su me neki prijatelji u
čiju sam bezuslovnu ljubav verovala, a leče me oni koji takvu ljubav zaista
gaje. Iako verujem u čistotu prijateljstva, ostah nepoverljiva prema ljudima.
Iskoristili su neki ljudi,
sumnjivog morala i psihičkog zdravlja, moje čisto srce i ludu glavu punu prkosa
za svoje političke igrarije. Te sam tako od požeške Jovanke Orleanke postala,
ni kriva i dužna, dvostruki igrač koji lažno optužuje dojučerašnje saborce. Ponovo
nepoverenje i jednak strah od tih ljudi kao i ovih drugih protiv kojih se
zajedno borismo. Klevete nek' im idu na dušu, kao i sve pre toga. Nepoverenje
prema nepoznatom ostade.
„Volela sam nekog nije bilo
davno, k'o što dete voli, voli razdragano.“ Eh... Satkana od emocija, luda
mala, romantična duša laka na suzama zbog bilo kog oblika snažne
ljubavi...takva sam. Onomad poklonih svoja osećanja jednom čoveku. Pogazio ih je
kao da ista nije osećao. Kao da se ljubavi najbolje pokazuje onda kada čupaš
srce osobi koju voliš. Srećom, on je bio deo maštarija moje lepršave duše. Na
žalost, ostavio je trag nepoverenja i straha koje sputavaju moja osećanja, prema najmilijem biću moga srca, koja sada osećam.
Strah. Nepoverenje. Udaljavanje.
Postavljanje temelja zida koji niko neće probiti.
Ove boli se teško leče, ali mogu
da se nove spreče tako što će se izgraditi zid koji će me zauvek štiti. Zid zbog kog
neću osetiti ništa, jer svako osećanje predstvalja izvlačenje jedne njegove
cigle zbog koje mu preti opasnost od urušavanja. Sagraditi zid. Da li je to
rešenje?! Neko bi rekao da jeste. Ja kažem da nije. Ne znam da li je to
kukavički ili hrabro, ali ako bih sagradila zid oko sebe uništila bih ono što
jesam, što osećam i što želim. Ako bih sagradila zid oko sebe, zaštitila bih se
od mnogih boli, ali moje srce bi okamenilo, a to je najveća tragedija koja može
da mi se dogodi.
Živelo slobodno srce puno ljubavi
i nežnosti! Srce koje oseća, voli, pati, smeje se, plače, živi!
Poslušaj svoje srce
Hej, kako
si sada?
Izneverena
od priče koja je završena,
i
ispred tebe stoji izlaz.
Malo
se osećaš usamljeno,
nema
nikog ko te može saslušati,
i da
podeliš sa njim svoje probleme,
Nikad!
Ne puštaj ga nikad da ode!
Ostani
kakva jesi,
prati
svoju sudbinu,
zato
što sav taj bol koji nosiš u sebi
nikad
neće prekinuti tvoj put
i
sada ćeš otkriti
da
priča o svakom našem minutu
pripada
samo nama.
Ali
ne smeš da još uvek ostaneš,
izgubljena
bez razloga,
u moru od "zašto".
Duboko
u sebi, poslušaj svoje srce
i u
tišini pronaći ćeš reči
zatvori
oči i onda idi ,
probaj da stignes na planetu svoga
srca.
Teško
je razumeti
šta
treba uraditi,
ako
te emocije udare u glavu.
Ponos
koji te obuzima,
noći
u kojima te krivica budi,
zbog
staha od pravljenja greške,
ali iako
nađeš sebe
bez
zvezde koju bi pratio
nemoj nikad odustati.
Veruj
u sebe! Poslušaj svoje srce!
Radi
ono što ti kaže, čak i ako ceš zbog toga patiti
Vrata moga srca će zauvek biti zatvorena za tebe, iako će u tom srcu bukteti vatre ljubavi. Suze iz mojih očiju će ih uzaludno gasiti. Nežnost, koju ćeš čitati iz mog pogleda, reći će ti da ću te zauvek ljubiti.
Zapamti dobro moj pogled za svaki trenutak života koji ćemo odvojeno živeti.
Šta ti je, mala? Da li ti je hladno ili se nečega plašiš?
Plašim se. Plašim se da neću voleti tuđe šake, ruke, miris tela, pogled kao što volim tvoje. Nečiju drugu kosu. Usne. Plašim se da niko neće umeti ovako snažno, a u isto vreme nežno, da me zagrli - da umiri moj nemir i raščešlja kosu prstima kao što ti umeš. Plašim se da tuđi vrat neće biti mesto na kome ću od srca moći da šćućurim svoje usne. Plašim se da će mi boja tvoga glasa večno odzvanjati u ušima. Plašim se da ću u svom slomljenom pogledu uvek videti tvoj bolni pogled kojim me upravo gledaš. Plašim se da ću se zauvek, u besanim noćima, uspavljivati sećanjem na ovaj trenutak, u kom me uspavljuješ na svojim grudima, srcu najbliže.
Plašim se svega toga kada ovo prođe. Kada se završi. Kada nestanemo pre nego što smo i počeli da postojimo.
~ Veruj mi, uvek ćeš ga se sećati. Takvih se do kraja života sećaš.
***
~ A on spava. Loše je i njemu.
~ Po ceo dan. Zbog čega?
~ On zna. Ne znamo ni ti, ni ja.
~ Ko je on da odluči umesto mene?
~ On u svoje ime. Nužda zakon menja. Ko zna koje su ga sile pohodile.
~ Strašne, ali ja nisam od njega ništa očekivala. Razumela bih sve. Nije mi objasnio i ostavio me je nedorečenu. Želela sam da mu kažem koja osećanja je probudio u meni. Želim i sada, a nemam način. Nadam se da je to osetio i razumeo.
~ Smatrao je tada da je to najbolje što može.
~ Nije fer!
~ Al' kad je?!
Srešćeš ti njega opet! Krug tako snažan moraće da se zatvori.
***
~ To što nije realizovano, ne znači da nije ljubav. Taj dečko je imao pravo na slobodu da odluči da neće da te voli. Čuvaj mir koji je u tebi probudio za dane kada ti ništa ne ide od ruke. Ne prepuštaj se melanholiji.
Slabosti ljudske su krive za
propast sveta, društva, čoveka. Slabosti duha. Neka bića tako snažna u svom
fizičkom egzistiranju mogu biti tako slaba, mala, ništavna u duhovnom bitisanju.
Slabosti su deo svakog čoveka. Slabosti iskušavaju i time proždiru. Opasna je
to rabota. Najteža bitka. Sopstvena borba. Biju se slabosti naše i volja naša.
Da li sam dovoljno jaka da
odolim svim iskušenjima koja mi život nameće? Verujem da jesam. Da li sam
dovoljna jaka da se u borbi sa svojim slabostima ne okamenim, ne znam. Koja je
granica koju čovek treba da postavi tokom borbe sa svojim slabostima kako ne bi
ostao bez duše i empatije prema čoveku, ma kakav on greh učinio? Ne suditi o čoveku, već o njegovo grehu. Ili
koliko smo, pak, jaki da u borbi sa svojim slabostima ne povredimo druga bića
zbog kojih nas naše slabosti i proždiru?
Verujem da mi je Bog dao dar
kojim mogu da lečim svoje slabosti. Dar maštanja. Svako delanje proisteklo iz
mojih slabosti mogu da izmaštam i time olakšam svoju dušu, olakšam svom telu.
Neprestanim nastojanjem da sebe upoznam, upoznajem i svoje slabosti. Zbog toga
mnoge slabosti primećujem kod drugih i čitam ih kao otvorenu knjigu. Premda, me
ljudi katkad i nasamare. Ali da li sam ja zaista jaka da se svakoj svojoj slabosti
oduprem? Da li postoji čovek koji je toliko jak? Sve više mislim da nisam i da
ne postoji.
Fantazirala sam o mnogo čemu
zbog nagona za samodestrukcijom, zbog nagona da nekome udarim samarčinu, da
nekoga izvređam, da uradim loše stvari, da se predam svojim osećanjima, da prevarim
nekoga, da volim onog čoveka hrabrije i time oboje povredim, da učinim sebi
zadovoljstvo šteteći drugima... i dalje se borim sa tim svojim slabostima. Borim se protiv
osuđivanja, što je karakteristika mog bića, borim se protiv prežderavanja,
protih oholosti izazvane povređenošću, borim se protiv ludila i poriva kojima
mogu i sebi i drugima na naškodim. Borim se i sputavam neprekidno preispitujući
se da li sam na pravom putu i da li trošim vreme svog dragocenog života.
Možda vreme i ne postoji. Možda
je naše postojanje potpuni apsurd, ali zbog toga što u meni postoji vulkan
emocija, moram o sebi i o ovom životu voditi računa. Vulkan emocija koji postoji
u meni je snažna stvar. Moje snaga mojih emocija može da pokrene erupciju tuđih
emocija, da izazove revoluciju, da unese mir, da povredi koristeći se mojim ćutanjem.
Opasnost je u meni, opasnost je u svima nama. Ta opasnost su naše slabosti
svojstvene čoveku. Bijemo celoživotne bitke. Bijemo mi njih, biju one nas.
To vam je život i to vam je
čovek. Neprekidno baratanje emocijama, slabostima, bolima, osećanjima,
nagonima, razumom... Neprekidno življenje. Neprestano negovanje snage volje
koja nas čini ljudima, a ne zverima.
Nikada nisam uzela telefon u ruke u iskušenju da ti napišem reči koje bih volela da znaš. Možda ih znaš, možda ću ti ih nekada reći, najzad ne želim da ih čitaš, već da ih čuješ. Budimo iskreni, mi smo se samo slušali i čitali pogledima. Zato je valjda toliko lepo ono što je ostalo posle nas.
Ali kada bih ti pisala bile bi to reči surove nežnosti.
Sanjam te. Svaku noć. Svaku jebenu noć. Kako uranjaš u mutnu vodu, iz koje na javi, verovatno, ne možeš da izroniš. Sanjam te kako me grliš. Bolno gledaš. Sanjam te kako me grliš uranjajući usne u moju kosu. Sanjam te kako me čuvaš od svega i svih, jer ja sam "mala i ne znam sa kim imam posla." U poslednja dva sna me ne grliš, ali me čekaš sa osmehom u livadi punoj cveća koja se završava plažom svilenog peska i kristalno bistre vode.
Zbog tih snova u glavi mi odzvanja melodija i stihovi Balaševića koga ne volim. Panonski govnar koji smara. Mnogo me nervira što je pesma od tog govnara, a ne od Santane kog oboje volimo. Ali jebiga, zar je bitno?! I taj govnar me nekad radi na emociju. A toliko je emocija koje ne smem sebi da priznam. Ma, gađa me! jer..."bez tebe drveni konjići tužno stoje. Dođi iz plave boce se pojavi...i dodaj svetu malo boje...to ne zna niko samo ti. O daj, okreni taj ringišpil u mojoj glavi." Najbljutavija govnarova pesma u mojoj glavi. Jebiga, nekad sam i patetična. Psujem po ovom papiru, jer me podseća na tvoje pitanje "Koliko imaš godina za takav rečnik?!" Inače ja ne psujem i nemam takav rečnik, ali si mi se to veče "baš mi se 'đaš!" i osetila sam se kao dete usrano u gaće od tih osećanja. Kad već poganim jezik treba da znaš da mi se jebe kada, zašto i kako si upao u govna zbog kojih moji snovi nisu java.
Stvarno javi se, pojavi se, dodaj svetu malo boje rečima "I ja tebe, mala!"
Leto. Beograd. Zalazak sunca. Nigde kao u Beogradu. Nigde lepši nego iznad vreline tog betona. Voljenog betona. Soliteri kod Bregalničke stanice. Oni u Vojislava Ilića. Prozori su veliki. Ne smeta mi što mnogo vremena trošim čisteći ih, ipak nas čine Čuburcima. A mi mokri od znoja. Od vođenja ljubavi. Uzimanja i davanja. Stenjanja i maženja. Jecaja i smejanja. Mokri od beogradske letnje vreline i uzbuđenja što su nam tela isprepletana, pa ne znamo gde počinjemo, a gde se završavamo. Prelamaju se boje veličanstvenog zalaska, obasjavaju naša naježena, mokra, uvezana tela. Palim cigaretu. Pališ džoint.
Želim da ti pričam o sebi. Razumeću tvoje
ćutanje. Ja sam naporna, samo pričam i vrtim se, ne dozvoljavam ti da mirno
spavaš, ali ti i uspavanom mamim osmeh svojim poljupcima. Tri osmeha. Brojala sam.
Pričaću ti o svojim snovima – Španiji, Italiji,
Francuskoj...glumi...dok svoje prste budeš provlačio kroz moju, tada plavu,
kosu.
Pričaću ti o slobodi koju osećam dok glumim u
pozorištu. Ti bi tako idealno mogao biti pozorište mog života, scena sa koje
nikada ne bih pobegla, jer me osvetljavaš i daješ mi slobodu da budem ono što
istinski jesam.
Mogla bih satima i danima ležati na tvojim
grudima, srcu najbliže, pričajući o svemu što videh, pročitah, čuh i doživeh. O
Almodovaru, Flojdima, Marijasu, Preveru, Eleni...o onim Špancima i Francuzima,
koje slušah usamljena i uplakana ispijajući francuska vina.
Odvešću te u Alzas, obećavam! Kazaću ti da sam
dovoljno luda da nas mogu zamisliti kao Boni i Klajd, pljačkaše banaka, ali sa
srećnim krajem.
Dok ti budem milovala lice – oči, nos i obraze
ljubila, govoriću ti o kućici na Tari u kojoj pišem svoje knjige i u kojoj te
volim.
Želim da ti kažem sve o sebi. Da sam satkana od
emocija. Želim da ti kažem sve o sebi dok budeš upoznavao moje telo.
Šaputaću ti Preverovu Fijestu dok mi budeš
utišavao jecaje zadovoljstva. Znaš li kako ide?
Mir u haosu.
Kao mi.
Obostrano rasklapanje, oduzimanje, davanje,
pitanja i odgovori, sebično prisvajanje „ne dam te nikome!“, ni ja tebe, ni ti
mene.
