Petra se
miri sa svetom
Kada sam proslavljala svoj devetnaest
rođendan, nisam ni slutila kakav će biti dvadeseti. Dvadeseti rođendan je bio
kao i moje shvatanje dvadesete godine, izmaglica, ni ovde ni tamo, lebdilo…
Početak tog dana je bio određen žalosnim i užasno bolnim prizorima koje sam
odmah zaboravila, premda se vraćaju ponekad iz potisnutih odaja nesvesnog.
Nikoga ne mogu kriviti zbog toga, sada mogu da razumem. Sada je i besnilo
utihnulo, ono besnilo koje je vrištalo unutar mene “Zašto meni to da se
dogodi?!”, ono besnilo koje se često oglašavalo i u drugim prilikama… Avaj, i
ono je utihnulo jer se Petra pomirila sa
svetom. Sada imam dvadeset i jednu godinu, i potpuno izmešana osećanja u vezi
sa njom. Svesna da je to posledica previše dogođaja koji su bitno uticali i
izmenili moj život, moram da priznam da ovu godinu svog života ne ljubim mnogo,
iako sam je dočekala na predivan način u krugu najmilijih.
Mislim da nikada neće doći period mog života
kada se neću boriti protiv neke anksionznosti, toga sam svesna, i ne žalim, jer
se tako osećam živom. Ali sada su te borbe drugačije, jer sam naučila kako da
pronađem pravi pristup rešavanju problema, kako da se disciplinujem i
uspostavim kontrolu da ga rešim. Trenutak kada sam naučila da ovako delujem je
bio kada sam shvatila da moje zdravlje ima rok trajanja, i da mi moje telo
postavlja granice, i to nimalo fleksibilne granice. Nesvesno sam se trudila da
fizičke borbe prebacim i na psihički nivo, te sam uspostavila jednu mučnu
ravnotežu, koja, kao nikad do sad, odiše mirom i dobrim. Ali…uvek dolazimo do nekog ali. Moje novo ali ću ostaviti za
kasnije.
Razlog zbog kog pišem ovakav tekst, koji je jedna
vrsta ispovesti mog srca, jeste taj da sam užasno preplašena shvatanjem da se
menjam. Sve ono što sam želala da zauvek zadržim – svoj svet, Španiju, snove,
najvoljeniju glumu, Taru, život na osamljenom mestu…sve te iluzije mog bića polako
gubim. I to u meni budi teskobu, koja paradoksalno nije bolna. Naprotiv,
neverovatno se dobro, mirno i razumno osećam,
ali to nije život koji želim za sebe. Sada se definišem stvarima koje ne želim
da me definišu, i očajnički želim da povratim sve ono što bledi.
Dramski monolog koji sam spremala za prijemni
ispit, sada davne, 2011. godine bio je iz pozorišnog komada/filma “Gorke suze Petre fon Kant” genijalnog Rajnera V. Fasbindera. U nemogućnosti
da tada pronađem film kako bih lik Petre u celosti doživela, a kamoli kompletno
dramsko delo, stvarala sam je po informacija koje sam mogla da dobijem i
dopustila joj da me obuzme. Petra me imala u vlasništvu potpuno tih dana, ali i
nakon toga. Sada nimalo ne žalim za tim nepronalaženjem filma, jer sumnjam da
bih mogla da ga razumem na pravi način. Nekako imam tu sreću da se tokom svih
svojih preispitivanja koji u meni bude vrtoglave nemire upoznajem sa vrlo
kvalitetnim ljudima. Bilo da su to umetnici čija dela konzumiram, bilo da su to
mladi ljudi koje srećem u kafanama, bilo da su to profesori…jednostavno uvek se
neko pojavi u pravom trenutku da mi pomogne da savladam svoju anksioznost. Tako
smo moj najbolji drug i ja prikupili par ostvarenja pomenutog genija i
napravili filmsko zadovoljstvo svojoj umetničkoj gladi. I onda sam,
konačno, gledajući “Gorke suze Petre fon Kant” uživala. Bez ikakve sete, tuge
ili žalosti… Samo sam uživala, i obožavala je. Obožavajući nju, obožavala sam
sebe. I sada želim da se
osetim kao izdajica svog sveta, ali ne mogu. Kako mogu da obožavam sebe kada nisam ono što sam oduvek želela?! Kako
mogu da mirno gledam Petru?!!! Kako?! Mogu, jer ja jesam Petra. Jedna on
poslednjih Petrinih replika, koju govori na svoj rodjendan!, jeste “Pomirila sam se sa svetom.”. Ovo
kazuje istim tonom, pogledom, načinom na koji ja to činim već nekoliko meseci… Mirila
sam se sa svetom i konačno sam uspela, ali ne samo sa svetom, nego sa životom i
samom sobom. I sada dok težim da budim svaki deo svog ženskog bića neumornim
ogledanjem, negovanjem, posmatranjem drugačijeg odraza u ogledalu, uživam! I
osećam krivicu, jer to nisam ja! Ja nisam neko ko se divi modelima, neko ko
gleda haljine, preparate za negu kose…ja nisam to. Ja sam ona Ernesta koja popunjava police knjigama
(što i sada činim, i što ću uvek činiti), ja sam ona Ernesta koja pije pivo i
rakiju do iznemoglosti, koja se prežderava čokoladom, i voli pečenje koje više
ima masnoće, komplet lepinju, “četničku” gibanicu…i ne samo to, ja sam još
mnogo toga, što jela, što pića, što raspoloženja, emotivnih i psihičkih stanja…takva
Ernesta. Ali ja to više ne mogu biti, jer ne smem. Izabrala sam da budem Teodora zbog svog dobra, i osećam se neočekivano dobro. A, ipak to
mi se ne sviđa. Naravno da uživam pijući vino, koje mi je jedino preostalo, dok
čitam još jednog genija Fridriha Ničea u
nameri da uklonim davno nastalu anksioznost pod uticajem, takođe genijalnom Hermana Hesea. Kakvo ludilo! Naravno da
uživam i dalje u svojim stvarima, ali to su retki trenuci. Sada ne podnosim
samoću, budi u meni paniku, više ne želim ceo svet u nečijim očima, ne želim
spokoj negde daleko od svih, sa svojim snovima, sada želim sve, ali u
postojanom obliku. Više ne mogu da zatvorim oči i da zamišljam da sam u Madridu, niti da šetam sama ulicama
maštajući da sam negde daleko, osećajući miris mora i borova, a ne odvratnog i
prljavog Beograda. Sada vidim koliko je Beograd prljav, koliko su ljudi
posrnuli, sada sve vidim, i prihvatam, mirim se sa svim i prestajem da se
plašim. Budim zver i puštam je van! Pretvaram se u svoj intelekt i gubim svoju
dušu.
A, opet, i dalje mogu da plačem, onako iz
srca, dopuštajući mu da se raspada, samo to sada jako teško i retko činim. Poslednji
put kada sam bila toliko dirnuta duhom voljene Španije, je bio flamenko
spektakl Mersedes Ruis krajem
novembra prošle godine. Na koncert sam otišla sama, sedeći u prvim redovima,
okružena ljudima španskog i latinoameričkog porekla (uglavnom ambasadorima i
zvaničnim predstavnicima svojih država) uživala sam u neverovatno plesnom umeću
jedne divne dame, u pratnji dva izuzetna muzičara – gitariste i pevača. Na samom
početku sam bila potpuno slomljena. U meni se sve cepalo, suze su mi tekle od
prve sekunde programa… Prva tačka je trajala oko petnaestak minuta, a toliko je
trajala i moja katarza. Pokušavajući da umirim svoje prigušeni i najiskreniji
plač, shvatila sam da svi oko mene identično reaguju. Neizmerno simpatična
Španjolka, Jolanda, koja je sedela do mene je plakala čitav koncert, i njeno
plakanje je bilo nestvarno, predivno! Prva tačka je bila uz pesmu “Procuro olvidarte”, ako postoji neka
pesma uz koju mogu uvek da plačem, čak i kada sam najsrećnija, to je ona. Ako postoji
neka pesma koja me ne podseća ni na koga, ni na jedan period života, ni na
jednu situaciju, već samo na mene, na moje neotkriveno biće, na moja skrivena
razmišljenja, to je ova pesma. Prvi put sam je slušala uživo, spojenu sa bolnim
flamenko pokretima i melodijama, i neverovatnim glasom španskog pevača. Prvi put
da sam je slušala uživo, i poslednji intezivni osećaj prema Španiji. Tad sam
osetila Ernestu, ali sam ubrzo na nju zaboravila.
I tako sada zaboravljam ko sam težeći da
postanem nešto što treba da budem. Nisam ni svesna do skoro bila da sam
napravila izbor sebe, i to je bolno. Jer zbog izbora sebe koji će mi doneti
blagostanje gušim one duboke, jedine istinske delove sebe. Dozvoljavajući im da
se pokažu povremeno, zapostavljam ih… dajem im jadne i oskudne mrvice sebe, a
to nikako ne zaslužuju. Svi ti trenuci i činitelji mog sveta su bili moji
graditelji, a ja ih sada uspavljujem, zbog svog dobra! Vrlo sebično! Vrlo
egoistično i narcisoidno! A to sam sada ja, egoista i narcis, a opet, kao takvo
đubre, postajem kvalitetna jedinka. I dalje nepokolebljivo čuvam svoje moralne principe,
i težim da postanu okamenotina, uklanjam strah i budim hrabrost, uzdižem sebe
visoko, tražim mnogo, samo za sebe i samo od sebe. Pomeram granice, i tražim
samo svoje dobro ne kvareći tuđe. Ubijam iluzije i stvaram planove. I sve to
tako mirno i mireći se sa svetom. Razumsko biće, pesimističko biće, realno
biće, željno svojih dostignuća, željno zadovoljstava koje će samo sebi
priuštiti, željno svoje lepote, željno snage, moguće i prepotentno đubre-biće,
kao i sujetno, vrlo moguće…to je moje biće, to je Teodora. Iako ne želim
to biće, prihvatam ga i grlim.
Moje novo ali je upravo opisana tragičnost. Izabrala sam, pa neka me sad. I tako
sam kročila u novu godinu svog života sa nekim novim oblikom sebe. I, bolno mi
je dobro. Vrlo lepo i vrlo tužno. Nekako…samo mir osećam, i to je neobično,
neobično meni. Zbog toga se potajno nadam da će, ipak, neko novo ludilo doći i
vratiti sve na staro mesto, a možda ipak ne želim to. Možda ne znam šta želim. U
svakom slučaju, završiću ovu svoju ispovest jednim rečima…izgleda da, ipak, volim sebe.
 |
| Petra |
 |
| Teodora |
