Leto. Beograd. Zalazak sunca. Nigde kao u Beogradu. Nigde lepši nego iznad vreline tog betona. Voljenog betona. Soliteri kod Bregalničke stanice. Oni u Vojislava Ilića. Prozori su veliki. Ne smeta mi što mnogo vremena trošim čisteći ih, ipak nas čine Čuburcima. A mi mokri od znoja. Od vođenja ljubavi. Uzimanja i davanja. Stenjanja i maženja. Jecaja i smejanja. Mokri od beogradske letnje vreline i uzbuđenja što su nam tela isprepletana, pa ne znamo gde počinjemo, a gde se završavamo. Prelamaju se boje veličanstvenog zalaska, obasjavaju naša naježena, mokra, uvezana tela. Palim cigaretu. Pališ džoint.
Нема коментара:
Постави коментар