Đavo ipak nema rogove

Danas osećam tugu zbog svih Preverovih stihova, svih odgledanih filmova, svih divnih melodija, svih mudraca, naučnika, zbog svake kapi popijenog vina, pojedenog sira... Tugu i brigu za sve divne ljude koje sam upoznala, tugu za jedinu zemlju koju sam doživela mimo ove svoje, tugu zbog zemlje koju sam osetila u srcu i zbog svih ljudi koji su učinili da francuski duh bude ono što dušu umiruje.

Danas osećam tugu zbog svih krvoločnih stradanja svake nedužne duše u svakom delu naše ukaljane planete, u svim državama, među svim narodima. Danas osećam tugu što je religije i postoje. Danas osećam tugu što je došao kraj, čovek je postao potpuna hijena!

Ranije su me globalne brige mnogo više morile i opterećivale moj um, stvarajući preveliki strah. No, prošlo je to vreme, a realnost sve surovija, pa opet kažem „Zašto se brinuti? Stegni zube i nastavi dalje sa osmehom ili bez, jer biće šta će biti...“ Biće šta će biti, jer to nije do mene...

Ali do mene jeste da budem čovek i da osećam. Do mene jeste da imam izbor da budem pacifista i gnušam se politike i svih njenih bludnih igrarija. Imam pravo i izbor da žalim životnu tragediju svake nevine osobe. Imam pravo da žalim svakog Francuza, Parižanina, jer, najzad, jedne od meni najdražih osoba su sada tamo. Imam pravo da žalim taj Pariz opisan rečima i delima blistavih umova koji su deo mog stvaranja. Imam pravo da žalim sve nastradale, ne samo one od pokolja u Parizu – žaleći bar jednu nedužnu žrtvu, žalim svaku nedužnu žrtvu u svakom vremenu i na svakom prostoru. Imam pravo da budem čovek koji oseća i razlikuje krivce od nedužnih.

Ali iako imam pravo na žal i tugu, i pravo da budem čovek, nikako nemam pravo da merim i upoređujem žrtve, da se sećam nekih drugih stradanja kako bih ih uporedila sa današnjim. Svako stradanje je jednako, pri stradanjima nevinih ne postoji razlika, ni u broju, ni u boji kože, ni u bogu u kog veruju, postoji samo bol i najveća sramota našeg pokvarenog roda. Zato nastavljam da žalim svaku nevinu žrtvu, svakog naroda, bilo kog vođe, jer ako ne bih žalila njih, ne bih žalila ni vrstu kojoj pripadam, ne bih žalila ni to što postajemo ono čega se gnušam...Najzad, ako bih prestala da žalim, prestala bih da žalim što sam svedok kraja svega.

I nakon svega, život se nastavlja, mnogo mučniji, ali se nastavlja, pa dok traje, ne dozvoljava nam da ne osećamo, ne pokažemo osećanja i ne zagrlimo. Jer nikada ne znamo kada će stati, onda bar da ga živimo najiskrenije i najčovečnije.