Sunce na koži. Toplota
koja obavija. Zatvorenih očiju udišem vazduh koji podseća na leto. Ulicom idem
nasmejana, jer je tu, konačno je tu. Proleće! Pravo proleće. Nalik letu. Drugo
ime sreće. Moje, baš moje. Po mojoj meri. Skrojeno za mene. Vreme kada ne
moram da budem sama da bih bila ja. Sunce – moj životni pokretač, važniji od
vode i hrane. Vreme kada mogu da budem musava od sladoleda, jer ne znam
da ga jedem, niti želim da naučim. I ta čokolada na licu boji sreću. Ovaj vikend
je bio obojen mojim bojama. Ovaj vikend je bio baš za mene. Obojen prolećem,
obojen mirom i osmehom.
Do pre nekoliko
meseci sam živela za vikend. Sve je počinjalo u petak, a završavalo se nedeljom
ujutru. Da li je to do podele dana u sedmici – oni kada idemo i kada ne idemo u
školu – na koju smo naučeni kao mali, od prvog školskog dana, ili do toga što
volim da izlazim, ne znam. Ono što sada znam, jeste da moje vreme ne traje samo
vikendom, i danima koji ne pripadaju njemu, a značajni su po nečemu, već sada
traje stalno, jer tako hoću. Neprekidno se vodim onim Tolstojevim „Ako
želiš da budeš srećan, budi.“ Želim da budem srećna, jesam i biću. Jer
ja tako želim, jer je sreća u malim stvarima koje sebi svakodnevno poklanjam. Jer
je moja sreća u osmehu koji imam poslednjih godinu dana, jer je moja sreća u
muzici, knjigama, filmovima. Jer je moja sreća u mojim ljudima. Ona je i u
suncu. Ona je u danima koji su iza mene. Ona je tu uvek kada hoću, jer imam
sebe, pravu sebe.
Počelo je sve
spontano. Izlazak sa jednim od najboljih drugova u grad. Umetničko-klošarski izlazak. Onakav
koji se pamti, jer je imao dušu. Jer je imao nešto što nama znači. Jer nije
zavisio od novca, od skupog mesta. Jer je zavisio od nas dvoje, od tople noći,
od atmosfere na žurki koja je nastala uticajem male grupe raspoloženih ljudi. Jer
je zavisila od muzike. Od svega onoga što oslobađa ono istinsko u nama. Veče koje
je zavisilo od nas. Zbog toga ono i jeste bilo takvo, savršeno.
Nastavilo se u
prvim jutarnjim časovima. Odlaskom na moje sveto mesto. Na doručak koji
nigde nije ukusniji kao tu. Na onaj doručak koji naručujem prethodnog dana. Onde
gde sam stvorena, onde gde su moje omiljene osobe.
Ceo taj dan je
bio za odmor, uživanje, opuštenje. Završen jako rano, da bi se naredni
iskoristio potpuno.
Ova nedelja. Jedna od najlepših. Neobična. Neverovatno
lepa. Stvorena za uživanje. Sunčano i toplo od samog početka dana. Rano ustajanje.
Priprema doručka, takvog da on nije samo hrana za telo, već je hrana za dušu. Taj
deo dana je postepeno postao moj ritual. Kada dan počne tako, uvek je dobar. Uvek
je ovakav kakav je bio. Ovaj dan je potpuno iskorišćen. Bio je onakav kakvog
sam ga osmislila veče pre, i još bolji. Nijedan njegov momenat nije bačen i
izgubljen. Svaki sekund iskorišćen. Na korisno – na učenje. Na hedonističko – uživanje
u omiljenim jelima i omiljenom piću. Na neizbrisivo – na lepe trenutke sa
dragim ljudima.
Nesvakidašnja
nedelja. Nedelja koja dokazuje da je potcenjena, da nije sumorna sama po sebi. Da
je kamen spoticanja u redosledu dana zbog čovekovog shvatanja nje. Nedelja koja
mi je rekla da može biti divna samo ako to želimo. Ako se potrudimo.
Vikend. Sunčan. Prijatan
meni, velikom meteoropati. Vikend koji je još jednom stavio na test moju snagu.
Moje nevidljive kandže kojima se branim od loših. Još jedan vikend koji me uči,
budi, veseli, vikend koji mi daje život. Mnogi žive, ali nemaju život. Ja imam
svoj život. Nije savršen, ali njegove nesavršenosti ne dolaze do izražaja tokom
ovih dana. Život koji volim. Onaj koji ide visoko, koji me uzdiže. Život
po mojoj meri.
Нема коментара:
Постави коментар