Tristeza de verano

Odavno nisam pisala na ovakav način. Odavno sam prestala da pišem tekstove ovog tipa, jer mi se činilo da u njima neizbežno oktrivam previše o sebi. Nikako ne mogu da kažem da je moje pisanje drugima nebitno, jer znam da određen broj ljudi čita svaki moj blog post, a onda se u mom pisanju pronalaze, razumeju skrivene poruke, osećaju neke svoje patnje, ljubavi, sreću... No, poslednjih godina moje nastojanje je pisanje pesama o osećanjima, jer su osećanja ono što najviše volim, a ona koja posedujem –  ono što najviše volim kod sebe.

Nebrojano puta sam pomenula neka imena umetnika i ljudi, te je jasno da su oni velikim delom uticali na građenje moje ličnosti, na njeno izražavanja, a iznad svega spoznavanje sebe. Da li sam sebe upoznala potpuno? Nisam, niti ću ikada. Čovek sebe ne može upoznati do kraja. Iskreno mislim da je to srećna okolnost. Sa nepunih dvadeset i tri godine bila sam suočena sa prevelikom tugom. Onom tugom koje se rodila 15. aprila 1993. godine rano ujutru, tačnije u 06:05. Dan i sat mog rođenja. U prethodnih godinu i po dana je narasla i sada slažem svoj, rasut u vazduhu, život. Iako uspevam u toj borbi, moja tuga i dalje ostaje, a budući da će uvek biti deo mog bića, prihvatam je. Svesna sebe i sigurna u ono što jesam, govorim da sam konstruktivno biće koje svoja osećanja proživljava na plemenit način. Najzad, šta je plemenitije i lepše od okretanju ka umetnosti, ma koje vrste?

Po završetku osnovne škole, dok sam spremala prijemni ispit za srednju školu, u kući kod svoje babe i dede, koja sada predstavlja stecište tuge o kojoj govorim, pronašla sam disk sa dva filma Pedra Almodovara. Cvet moje tajne i Živo meso. Luda za Španijom, odmah sam počela da gledam Živo meso. Tada nisam ništa znala o Pedru Almodovaru, osim onoga što je moglo da se pročita na omotu u kome se disk nalazio. Od sedmog minuta filma, Pedro je postao deo mog života. Živo meso je bio moj prvi izbor jer je radnja upućivala na ljubavnu priču, a Penelope Kruz je bila potpisana kao glumica. Osećanje koje je Pedro tim filmom probudio u meni su bila izuzetna i vrlo snažna. Od smeha i suza, preko potpunog oduševljenja, razumevanja ljubomore, žena, ljubavi, besa, tuge, nepravde, voljenja, očaja, nesreće, stradanja, ludila...do shvatanja da je čin vođenja ljubavi umetnost koja se samo srcem stvara. Uz to je utisak ostavila i muzika koja prati radnju filma za koju je zaslužena Čavela Vargas. Zaljubila sam se u um tog čoveka, njegovo srce i način na koji razume ljudska osećanja, pre svega osećanja žena i njih same. Ubrzo sam odgledala sve fimove koji su dostupni na piratskim sajtovima, a svaki novi sa nestrpljenjem čekala. Sada, kao dobar poznavalac Pedra Almodovara, mogu da kažem da su crvena boja, majčinstvo i, pre svega, tuga, okosnica svih filmskih priča koje je napisao i stvorio.

Pedro je tuga, Čavela Vargas je tuga, svi drugi meni najdraži umetnici su tuga, moja duša je prepuna tuge... Tuga i ljubav su osećanja koja najviše osećam i koje na različite načine volim. Budući da je tako, moji izbori umetnika jesu oni koji o tuzi pišu načinom prihvatanja, razumevanja i voljenja. Poslednjih meseci doživljavam svoja dva omiljena osećanja kao nikada do sada. Moje ponašanje je drugačije nego što je bilo ranije. Smenjivanje njihove prevlasti učinilo je da u prethodna dva dana obuzeto čitam prvu knjigu Elene Ferante – Moja genijalna prijateljica. U čekanju da mi u ruke dođe druga knjiga, imam potrebu dan napišem nekoliko redova o svom doživljaju pisanje Elene Ferante. Ovde ne želim biti književni kritičar, jer to nisam, ono što želim jeste da povežem tugu koju sam pronašla u filmovima Almodovara, sa muzikom Čavele Vargas i pisanjem Elene Ferante.

Moja genijalna prijateljica je knjiga koja neverovatno uspešno prikazuje dečju psihologiju, žensku psihologiju, psihologiju i um devojčica koje postaju devojke i iskustvima koja stiču tokom odrastanja. Baš zato što je prožeta dubokom tugom, neprestano sam se sećala nekih scena iz filmova Pedra Almodovara. Takođe, imala sam snažnu potrebu da slušam Čavelu Vargas dok čitam ovo književno delo. Muzika Čavele Vargas mi nije samo pomogla da dočaram tugu koju likovi osećaju, već i Napulj iz pedesetih godina prošlog veka. Čavelin Meksiko i Elenin Napulj spojeni u osećanju tuge. U trenutku kada je odzvanjao Čavelin glas „Paloma negra“, čitala sam jedne od najsnažnijih reči koje sam do sada pročitala. Ovo pisanje ću završiti upravo tim delom iz knjige bez objašnjenja zašto su me te reči toliko pogodile. U nadi da ćete čitati dela Elene Ferante, stavljam vas u melodiju Čaveline muzike i želim vam prihvatanje tuge koju osećate.

P.S. Ako budete u prilici da razgovarate sa Pedrom, recite mu da sledećem filmu dodeli naziv Tristeza de verano, jer složićete se, najteže su tuge koje leto donosi.

„Lenú, ti i dalje gubiš vreme na te stvari: mi letimo iznad užarene lopte. Deo koji se ohladio pluta po lavi. Na tom delu gradimo kuće, mostove i ulice. S vremena na vreme, lava izlazi iz Vezuva ili izazove zemljotres koji sve uništi. Mikrobi od kojih se razboliš i umreš svuda su. Postoje ratovi. Siromaštvo je svuda oko nas i čini nas zlim. Svakog sekunda može se desiti nešto što će te naterati da patiš toliko mnogo da nećeš imati dovoljno suza. A ti, šta radiš? Tečaj veronauke tokom kojeg pokušavaš da shvatiš šta je to Sveti duh? Pusti, đavo je izmislio svet, a ne Otac, Sin i Sveti duh.“