Osećam se potpuno izgubljeno bez tebe.
Dok posmatram svoj život, ogromnu kuću koju imam, uspešnog i nežnog čoveka u svojoj postelji, umiljatu decu koju svako veče kupam pred spavanje i budim golicanjem ujutru, shvatam da si ti onaj koga najviše volim, i da samo tvoje ruke želim da osetim na svojoj koži, tvoju kosu da mirišem i tvoje usne da ljubim do samog kraja... Želim da vratim vreme, da zamenim ovu prostranu, a tako praznu kuću za naše snove o kamenoj kući na obali Sredozemnog mora, ne želim više da se budim u svilenoj postelji ljubičaste boje, nego u snežno-beloj, jeftino plaćenoj, prekrivenoj lavandama, onoj na kojoj smo tokom dugih letnjih noći ispisivali svoju ljubav...želim da se probudim u takvoj postelji, našoj postelji. Menjam sveže ceđeni sok od pomorandže koji svako jutro dobijam u kristalnoj časi, za kapljice crnog vina sa tvojih usana. Pogled na savršeno uređen vrt kroz fine okvire, menjam za onaj pogled ka pučini preko vinograda naslonjena na tvoja leđa. Nemile dodire koje osećam po čitavom telu svaku noć, i od kojih se podjednako toliko ježim kao kada si, meni u inat, dlanovima ispitivao isturpijanost mojih noktiju, posle čega bi se uvek nasmejao i nežno me poljubio, očajno svako jutro skidam sa sebe, zatvaram oči i zamišljam tvoje usne kako prolaze svuda kuda su njegovi prsti iste noći prošli, a tamo gde su oni zastali, tvoje usne su nastavile, baš kao onda kada si mi želeo srećan put na koji sam krenula misleći na tebe. Menjam dva anđela koja se nalaze u sobi pored mene, za našu decu koja imaju tvoje oči, moj osmeh, moju kosu i tvoje usne, i koja se zovu onim imenima kojima smo ih dozivali u svojim snovima. Zamišljam ih baš onakve, kakve smo ih zajedno zamišljali. Zamišljam kako nas opijene od ljubavi i vina budi njihov smeh, kako mi pomažeš da obučem belu haljinu, i kako se prepuštamo još jednom danu naše sreće, još jednoj sekundi koja nam predstavlja još jedan život, još jednom zagrljaju i svakom narednom poljupcu. Zamišljam kako se prepuštamo jedno drugom, kao nekada...
Zar to nije greh? Ubiti svog muža, ukloniti svoju decu, zapaliti svoju kuću, pocepati svoje haljine, razbiti sve vaze, zar nije greh zamišljati da nemam ono što imam, zarad jednog trenutka kraj tebe? Mnogi bi rekli da jeste, mnogi bi me poslali na vešala, prokleli bi me, ali oni ne znaju jedini greh koji sam učinila. Oni ne znaju da sam te pustila da zauvek odeš. To je greh koji mi ne može biti oprošten, zato sada odlazim na mesto gde ćemo imati sve što smo oduvek želeli. Dok te budem čekala, mili moj, objasni ostalima zašto nikada nisam mogla da budem drugačija, do jedino tvoja.
Нема коментара:
Постави коментар