Biti odrastao

Neprestano hodam na granici mašte i realnosti. Tražim svoje mesto koje, još uvek, ne uspevam da pronađem. Blebećem u prazno, blebećem ono što želim i volim, blebećem i blenem u plafon. Čekam taj datum, kao svaki drugi do sada. Znam da ni on neće doneti prestanak hoda po čudnovatoj liniji, toj liniji koja deli moju maštu od moje realnosti, ali ga ipak čekam. Budim se u paklu voljenog leta, budim se u bolu nekog dela tela, dane provodim u lutanju kroz sećanja, misli i osećanja. Odlazim od jednog do drugog kraja mog životnog puta, tako shvatam da sam ih nemilice čerupala i kalemila stvorivši mnoštvo čiju svrhu više ne poznajem. Ubijaju me misli rođene pre par meseci, pitam se hoće li nekada proći. Neću im dati da mi oblikuju život, ali da li će nekada proći?! Još uvek nekad zaplačem, a zapravo mi je  potrebno da ispustim vrisak, takav vrisak koji će očistiti svu patnju i užas onoga što su mi nametnuli da sažvaćem, progutam i svarim. Reči i postupci nisu loša hrana koja se svari, i čiji se ukus, ako imaš sreće, vremenom zaboravi. Reči i postupci su život, a život se preživi i nekako prihvati vremenom, ali nikad ne prestaje ukus koji je nagonio na muku. Vraćaju se sećanja, vraćaju se saslušane i izrečene reči, vraćaju se prokleta saznanja, i mada znam da je istina potrebna i jedina važna, ipak je proklinjem. I tako, umesto da opsujem, zaplačem, jer više ne znam koga i šta da psujem, više ne znam koga da krivim što mi je skratio blistava krila, sada kopam po nekom blatu, šetam po mulju, čekajući taj dan kada ću pevati Suncu. Čekam taj dan, kao što sam čekala onaj pre toga, kao što sam čekala odlaske, kao što sam čekala da prestane bol,  kao što sam čekala njega, kao što sam čekala svako leto...a zapravo sam čekala samo sebe. Dočekala sam sebe, ali to nije dovoljno. Nije dovoljno jer i dalje šetam između mašte i realnosti.