Umetnost stradanja

Koliko ti još treba snage za te trzaje srca?

Koliko li ti još treba mira za lepe snove?

Nemoj da se foliraš, pa ti voliš te košmare. Oni su dokaz tvojih osećanja.

Kada si se noćas u znoju, preplašena probudila, umirio te je moj zagrljaj.

Zagrljaj koji si zamislila. Osetila. Volela.

Koliko ti treba dana da se odmoriš?

Vina da se provedeš?

Koliko ti treba svega da bi rekla da je dovoljno, dosta, da ti ne treba više?!

Ti si mala nezasita ljubavi, lepote, slobode i patnje!

Nezasita 22. juna. Nezasita sanjarenja!

Ti si jedna ranjiva budalica!

Eto to si ti.

Prestani da okrećeš život naopačke. Ne preturaj više po rečima koje su ti mrske.

Ne gledaj one koji pate, jer ničija patnja nije tvoja patnja. Uostalom, kako si sigurna da oni istinski pate?!

Naivni mali stvore!

Lažeš ti mene malo. Glumiš da ti je stalo do drugih, a gledaš samo sebe.

Tupi bol osećaš –  kažeš mi da ti tako ojačava duša.

Malo pomalo... hop! –  prešla si na neku drugu stranu.

Ne zadržavaš se nigde, pričaš priče kojih se nećes sećati.

Daješ značaja trenutku, a trenutak ne čuvaš.

Ti si nesigurna i ne treba se u tebe uzdati.

Tvoja ljubav nije bezuslovna. Ne treba te zavoleti, jer brzo prestaneš da voliš.

Beži od mene! Beži jer nisam taj koji će te spasiti...

 ...od tvoje umetnosti stradanja!