Čovek satkan od emocija

Najlepše redove o ljubavi napisao je HavijerMarijas. Možda je moj doživljaj njegovog pisanja bio naročito intezivan u trenutku čitanja, ali nijedna druga izjava ljubavi moje srce nije toliko dotakla do onih koje sam sama izrekla ili napisala. Pretpostavljam da kada si čovek satkan od emocija, kako sebe davno opisah, razlog stradanja i oživljavanja srca jednako leži u radosti i patnji. Čini mi se da ne bih mogla da živim ne osećajući obe.

Da li je blagoslov ili tragedija mog bića što svaku svoju emociju ljubim? Ako kažem da volim patnju, zvučaću mazohistički, a i pored svoje normalne ludosti, ne naginjem ka psihičkim devijantnostima, te zato kazujem da svoju patnju nikada ne odbacujem. Odbacivanjem svoje patnje, odbacujem emociju koju osećam, deo sebe, te onda i svoje srce i dušu. Patnju prihvatam, proživljavam i prevazilazim. A one koje nikada ne odu, kako kaže moj drug, čuvam u delu srca, ali uvek ostavljajući prostora za novo, dobro i radosno.

Ovo pisanje ne želim da dužim opisujući patnju, jer već su ispisani najlepši opisi nje. Ono što želim da kažem jeste da nije sva patnja proistekle iz sreće, neke oduvek postoje kao patnja. Nije svaka patnja ona koja nas menja, koja nas sputava, neka nas oslobodi i učvrsti na sopstvenom putu. Ipak, postoji ona koja je večna, koja uvek ostaje. Neka je rođena iz sreće, a neka iz sebe same. Patimo za različitim mestima, vremenima, osobama, patimo i patićemo. Neku patnju ćemo nekome ispovediti, neku pak nikada nikome, ali uvek ćemo znati koja je najveća. Kao čovek satkan od emocija, koji ljubav uzima kao najveću vrednost i radost, ljubavne jade uzimam kao najveću patnju. Jer ne patim samo za njim i onim drugim, već patim za onim mestima, vremenima i ljudima koji smo mogli da budemo. Patim baš za njim koji može da ukloni sve druge patnje darivajući mi nikada odsanjan san, normalna buđenja, naša buđenja, buđenja srećne porodice, porodice ljubavi.

Pisanje ću završiti dužim citatom sjajnog Orhana Pamuka. Iako deluje da je od tada prošla večnost, krajem avgusta sam počela da čitam Muzej nevinosti. Ovo delo sam dobila za svoj osamnaesti rođendan i ubrzo počela da ga čitam. Nakon prvog poglavlja, Muzej sam odložila na policu, jer mi se ono što sam pročitala nikako nije svidelo. Srećom! Davno sam pisala kako je moj život jedna velika koincidencija – možda moje želje ne idu ruku pod ruku sa vremenom, ali u pravom trenutku mi se dešavaju prave knjige, pesme, filmovi i pravi ljudi. To je bio slučaj sa Orhanom i njegovim Muzejom. Pre četiri meseca, čitanje Muzeja nevinosti je donelo patnju, prizvalo moju ljubav, donelo je k meni, a onda me iste oslobodilo, da bih novu ljubav i novu patnju osetila. Kao osamnaestogodišnjakinja nisam mogla da razumem Kemalov najsrećniji trenutak u životu, jer svoj još uvek ne doživeh, ali sa dvadeset i tri godine i osećanjima nežnosti u srcu, ovi redovi obuzeše moj um, moje srce, da bi na kraju učinili da ponovo osetim svoju dušu. Moja duša je živa kada volim, moja duša je živa kada zbog toga i patim. Svako od nas ima jedinstven najsrećniji trenutak u životu, ali svi jednako osećamo patnju, zbog toga citat koji prilažem početak je dela kog Orhan nazvaše Anatomsko središte ljubavne patnje.

„Izlažem, ovde, u muzej, reklamni plakat za paradison, analgetik koji je tih dana privukao moju pažnju u izlozima istanbulskih apoteka. Na njemu je šematski prikaz čovekovog tela i unutrašnjih organa. Poslužiće mi da muzejskom posetiocu pokažem žarište u telu u kojima se ljubavna patnja tih dana javila, izoštrila i proširila. Za čitaoca, koji ne može da vidi naš muzej, želim da istaknem da se bol intezivno javio u gornjem levom delu trbuha. Kako se pojačavao, proširio se bi se na šupljinu između grudi i želuca, kao što se može pratiti na šemi. Tada bi se zadržao ne samo u levom delu tela nego bi prešao i na desnu stranu. Imao sam osećaj kao da mi neko zavrće šrafciger ili da mi zeludac pali usijanim gvožđem. Bilo mi je kao da mi se od želuca po celom stomaku razliva ljuta kiselina, kao da su mi se za unutrašnje organe svojim otrovnim kracima zalepile male morske zvezde otrovnice. Bol se širio svuda po telu i narastao, a kada bi dobio na silini, udarao bi u čelo, potiljak, leđa, u misli, i pretio da će me ugušiti. Ponekad bi dobijao oblik zvezde i, kao što sam pokazao na slici, skupljao se na sredini trbuha, oko samog pupka, i odatle se širio sve do grla ispunjavajući mi usnu šupljinu resko-kiselom tečnošću. Plašio sma se da se ne ugušim od tog straha koji je dotle po celom telu izazivao žiganje i probade. Udarci pesnicama o zid, gimnastika, sportski pokreti i naprezanje tela, za trenutak bi činili da zaboravim na bol, ali, i kad je bivao najslabiji, osećao bih da mi kaplje u krv poput kapi vode iz slavine koja ne može da se zavrne. Ponekad bi me stezao za gušu i otežavao mi gutanje, ponekad se širio leđima, ramenima, rukama. Ali uvek je bio u želucu, centar mu je bio tamo.“

Orhan Pamuk „Muzej nevinosti“