Ne znam koliko se znamo – možda čitavu večnost,
možda iz nekog prethodnog života, a reklo bi se da se znamo sedam ili osam
godina, koliko mi se onomad činilo. Onomad...
One noći koja se pretvorila u večnost. Večnost
je na mojoj koži, osećam je u svakoj pori, na unutrašnjoj strani kapaka, u
snovima. Moj poljubac, tvoj ugriz. Naši pogledi, moja nežnost iskazana kroz
milovanje tvojih leđa, ljubljenje tvojih očiju...tvoje slamanje i prepuštanje
svemu što mi možeš dati – nežnost, mir, nirvanu! Ti i tvoji poljupci u rame,
bezobrazno šaputanje, nežno grljenje i pogledi oduševljenja. Razumevanje mog
bića. Pitanja čiji su odgovori dokučivanje moj srca i uma. Sve ovo je prvo onomad.
Drugo onomad je bilo...mnogo značajnije,
snažnije, nežnije, večnije. Katkad se okrenem oko sebe, jer osećam da si mi
blizu, a nisi. Mora biti da je to jer te osećam u sebi. Mora biti da je to jer
sam...znaš i sam kao nikad do sad.
Univerzum će nas ponovo spojiti. Univerzum će
nas ponovo posuti zvezdama, a tada ću sanjati na tvojim grudima, srcu najbliže.
Нема коментара:
Постави коментар