Moj Sančo Pansa

Poverenje je bitna stvar u čovekovom životu. Kad čovek prestane da veruje u nešto, umire. A kad prestane da veruje nekome, taj neko umire. – misli koje su nastale pre par dana, svakako da imaju nastavak, a nastavak dalje sledi…

Preumornog tela i mozga pokušavam da se oduprem fizičkom umoru i pohvatam svoje umirujuće misli. Zabeležim ih, ovekovečim, da kad utihnu, sebe podsetim da ipak postoje. Danas je već devetu jun, ali budući da počinak nije usledio, jučerašnjim danom smatram šesti jul. Toliko je straha bilo zbog tog datuma, a prošao je neprimetno. Zahvaljujući pomenutom telesnom zamoru. Prošao je kao i svaki drugi, zaslugom umirujućeg književnog dela koje trenutno čitam. Prošao je tako jer sam umorna od svog umora.

Moje misli su izmučene, to nikakva tajna nije. Tajna je ta da iako se trudim da njihovu prirodu promenim, osećam bol što tako mora biti. Saživela sam se sa njima i zavolela ih. Nije to mazohizam, to je prihvatanje sebe, svojih osećanja.

Ali...

Nije problem u prihvatanju ili neprihvatanju sebe. Nikada ne boli takvo stanje koliko boli kada postoji nepoverenje u sebe. Neverovanje. Ako izgubimo veru u sebe, zaboravljamo ko smo zapravo i kakvi smo. Tada smo izgubljeni. A kada smo izgubljeni teško je vratiti se natrag, jer istinska izgubljenost je izgubljenost duše. Ako se duša izgubi, a sa njom vera u sebe, šta nam preostaje?

Bol...

Mučenje...

A gde je onda mir koji je svrha življenja?

Listajući pismene zadatke koje sam pisala čitavih dvanaest godina svog obaveznog i srednjeg obrazovanja, shvatih da su moje misli rođene davno. Sada su samo stasale. Na trenutak se uplaših, a onda se trgoh priznajući sebi da sam to ja. Ali ja ne znam ko sam više jer u sebe ne verujem. Jedan pad je povukao lavinu drugih. Pad u kraj.

Želim let u konačnost!

Najveća je nesreća neverovanje u sebe. Ko ne veruje u sebe, ne može verovati u nešto, a onda umire. Ko ne veruje sebi, ne može verovati drugima, a onda drugi umiru. A...”ja znam da je čovek sazdan tako da mu je potreban drugi čovek, ali...stidim se.”.

Strah... Hrabrost.

Zbog svega ovoga, želim da ponovo VERUJEM, želim da ponovo poverujem u čuda i snove. Želim da verujem u sebe i snove. I želim da verujem ljudima, ne svim. Samo onim bitnim. Ja sam kao Petra, nisam sazdana da budem sama, nisam na svetu da bih patila i mučila sebe. Ovde sam da živim i da volim. Da volim ono što volim i želim ono što želim.

Prija ovaj mir. Godi mi ova noć… Znači ova pesma.