ZVER

„Tako je dobro što  znamo da u nama unutra ima nekog koji sve zna, sve hoće, sve čini bolje nego mi sami.“

Druga polovina prethodne godine je bila jako važna za mene. Do sada najvažnije godine. Dotakla sam deo najuzvišenijih zvezda svog Kosmosa. Takav lebdeći život se nastavio i u prvim mesecima ove godine, ali što je najvažnije, period uzvišenja će trajati do samog kraja mog života. Sasvim sam sigurna u to. Sigurna, jer osećam u sebi tog nekog koji sve zna, sve hoće, sve čini bolje nego mi sami, to je ona Zver koja se povremeno neočekivano, ranije neželjeno, sada poželjno, probudi. Osećam je u sebi uvek kada treba. Više ne osećam neuspeh, niti tugu, osećam nju - Zver. A kada ne osećam ništa, ja osetim mir, osećam se svojom.

„Čovek ne sme ničeg da se plaši, niti sme da smatra zabranjenim išta što duša u nama želi.“

Nikada me nisu zanimale stvari koje ne volim. Moji izbori su volim – da, ne volim – ne. Moje odluke su proizvodi osećanja, i unutrašnjih osećaja. Moji snovi su moj svet. Moj put je moje svetilište. Moja budućnost ne zavisi od moje sudbine, nego od mene. Ono što sam sada preduslov je za ono što ću biti. Ne postoji nemoguće i nedostižno. Ne postoji nemoguće loše, jer ne postoji opisivo zlo, ne postoji nedostižno dobro, jer ne postoji ograničenje želja. Ono što želim i volim je moje, a sve što je moje je neotuđivo. Nisam rođena da bih bila bilo ko, rođena sam da budem ja. Niko nije rođen bez razloga, svi su rođeni da budu nešto. Ja sam slepi pratilac svojih želja i svojih ljubavi. Ono što imam sada je dovoljno da jednog dana imam sve. To moje čudnovato, koje može osvojiti ceo Kosmos, je u meni, u mojoj duši i umu. Bez straha od svih i svega, ja idem putanjom sebe. Dosežem one visine svoje intimne prirode za koju znam samo ja. Otvaram vrata svakog dana novoj sebi. Upoznajem nove misli, shvatanja, stavove, okrećem se onom najvažnijem. Gledam budućnost kroz sadašnjost. Prošlosti ne dozvoljavam da me prati. Krvavo se borim protiv nje. Neka ostane iza mene, njena uloga se završava onog trenutka kada iz nje naučim nešto novo, nešto bitno, nešto što me čini ovakvom, svakog dana sve jačom i odlučnijom. Ne tražim mnogo, možda tražim manje od nekih, više od drugih, ali želim dušom i tražim srcem. Volim svoje želje, ceo život su uz mene, deo mene. Sjedinile smo se, stvaramo se i gradimo, trudimo se da svakog trenutka budemo bolje, kada izgubimo kontrolu, ustajemo brzo. Nije lako biti neustrašiv, ali kada  se odlučimo da budemo, lakoća dolazi navikom. Navikavam se da budem neustrašiva, a takva sam odlučna. I nije bitan strah, naučila sam ga da dođe kada treba da pomogne, kada mu dozvolim. Postali smo prijatelji, zavoleo me. Ali on više ne dolazi kada nije pozvan, ne dolazi kada se suočavam sa istinskim željama i ljubavima, dolazi kada upoznajem nepoznato. A, ako pokuša da bude nestašan, da me parališe i hodi u zabranjeno, onda se sukobljava sa nepobedivom, sa Zveri. Ona jeste takva, nepobediva. Takva je jer je stvorena od želja moje duše, kako ja ne bih strah nikada osetila, i kako bih zaštićena bila. Zato je važno da ona postoji. Ne samo u meni, važno je da postoji u svima.

„Čovek mora da nađe svoj san, onda mu put postaje lak. Ali nema neprekidnih snova, svaki san odmenjuje nov, i nijedan se ne sme silom zadržati.“

Čini mi se da sam svoj san našle pre nego što sam našla sebe, jer kada sam postala svesna sebe, znala sam koji je moj san. A, sada znam da je to razlog mog postojanja. Najveći san prate drugi snovi, ali on je glavni, primat, predvodnik. Samo će ga jednog dana, kada za to dođe vreme, zameniti drugi. Taj drugi, kada ovaj ostvarim, biće jači i veći, jer će biti deo mene. Moraće biti moj najveći i najbolje odsanjan. Bez greške. Jer, taj san greške ne prašta, a neću ni sama sebi oprostiti ukoliko pogrešim. Osećam da bi me tada Zver rastrgla, razdvojila na sitnu parčad, i ostavila. Ako me ona ostavi, odneće sa sobom sve. Moju hrabrost, odlučnost, želje i sposobnost za sanjanjem narednih manjih, ali važnih, snova koji će održavati moje JA, ono što sam, i za šta sam rođena. Moj put je lak, jer su snovi odavno postali ciljevi i planovi, a put do njih je pun putokaza. Ono što treba da radim je da idem, pravo, kroz sve prepreke, sve daske da razbijam, da zgazim one koji me napadnu, da ispoljim Zver svaki put kada se nađem na ivici povratka, da se borim protiv svih, a najviše to da činim kada se nađem oči u oči sa svojim najvećim neprijateljom – samom sobom. Jer na tom putu kojim sam počela da idem, svom životnom putu, koji me vodi do cilja, najveći neprijatelj mogu biti sebi. Jedina osoba koja me može odvojiti od onoga za šta sam rođena sam ja sama. Ništa nije nedostižno i nemoguće, ali ako se sami okrenemo protiv sebe, možemo pasti u ponor. Jer, najveća smo podrška sebi, najveću snagu crpimo iz sebe, svo umeće i znanje koje imamo nije u drugome, već u nama, svojim radom ne gradimo druge, već sebe. A bez svega toga, ne možemo uspeti u nameri, ne možemo stići do svog cilja. Ne možemo postati ono što treba, što je naša uloga na ovom svetu i svrha našeg postojanja, ako izgubimo i najmanji deo sebe, izgubićemo sve. Zato je važno boriti se, imati nju, jednu Zver u sebi, koja će sve ono što je potrebno za dolazak na cilj održavati. Ona je tu da drži stvari pod kontrolom, budnim očima da leži uspavana i napada kada treba. Ali, ona napada nas, napadom nas tera da se borimo, da idemo dalje, napred, da čuvamo sebe, ono što želimo, da jurimo ka onome što volimo, da nas svojim napadom podseća na to šta smo, ko smo, bez čega ne možemo da živimo i bez čega ne možemo biti mi. A, nju stvaramo sami, vremenom, osećanjima, neuspešnim pokušajima i spoznajom sebe. Zato je ona mi i zato nas toliko voli.

„Stvari koje vidimo jesu iste stvari koje su u nama. Ne postoji druga stvarnost sem one koje imamo u sebi samima.“

Ja živim u stvarnosti, u svojoj stvarnosti. Za drugu stvarnost ne znam, i ne želim da znam. Moja stvarnost čini mene. U svakoj drugoj i tuđoj bih bila izgubljena. U svojoj stvarnosti znam da dišem, da se hranim, da živim, u svojoj stvarnosti znam da sanjam i volim. A, bez snova i ljubavi, ja ne postojim. Ja sam satkana od njih. Da bih se odbranila od opasnosti i svog najvećeg neprijatelja, sebe same, ja sam vremenom stvorila Zver u sebi. Rodila sam je, hranila, i odgajila. Sada me ona brani, sada je ona tu uvek za mene. Negujem je, i brinuću o njoj do samog kraja svog postojanja, zato što će ona to plemenito vratiti, braniće me i voleti zahvalno i predano. Nikada je neću ostaviti, jer dok spava, ona je mila, pitoma i nejaka, ja sam joj jedina potpora. Ona je normalna, ona je stabilna zato i može da me brani. Niko drugi ne bi mogao da me odbrani kao što ona može. Zato je ona tu, u meni, u mojoj stvarnosti, spremna uvek da bude ono za šta je predodređena, da bude moj spasilac, moj branilac. Da me ojača, umiri, i da mi vetar u leđa. Ona je deo mene i siguran igrač kojim igram za svoj cilj. Jednog dana, za nekoliko godina, reći ću vam kakav je osećaj biti na vrhu, kakav je osećaj imati sebe i osetiti pripadnost ovom svetu, kakav je osećaj biti ono što jesi, što je trebalo i što si želeo da budeš. Jednog dana ću vam reći kakav je osećaj biti Teodora Zarić, a tada će moja Zver plakati ponosna na mene. Zato, pronađite svoju Zver, stvorite je, probudite i oživite. Odsanjajte svoje snove, budite ono što zbog čega ste stvoreni.

 

„Ptica se probudila iz jajeta. Jaje je svet. Ko hoće da bude rođen, mora da razori jedan svet.“