Zdravo. Moje ime je Teodora, i ja sam neznalica.
Ovo je moj prvi sastanak u Anonimnih neznalica. Stidim se što sam neznalica, i želim to da promenim. Želim da podelim svoj problem sa vama, koji ste mi po njemu slični, i lečite se od njega.
Ovako bi počeo moj govor, izlaganje, kako hoćete, u pomenutom udruženju, da ono postoji. Međutim, ono ne postoji, i koliko god ja volela pričati, brbljati, premda se trudim da tu osobinu sputam, ne mogu ovo reći nigde i nikada, jednostavno neću imati prilike. Ali, ono što mogu, jeste ovo što upravo činim, mogu pisati. Mogu pisati o bilo čemu, mogu pisati o ovome. Pisanje je lek, mir, poseban vid umetnosti. Bezgranični prostor u kome možemo ispisati našu ličnost, naše misli, biti ono što jesmo ili ono što nismo. Biti loši, dobri, zaljubljeni, ogorčeni, sve ono što pouka koju želimo da prenesemo zahteva od nas. Ja sam ovog puta neznalica. Moje mišljenje da li sam ili nisam, sada nije bitno, dozvolite mi još jednom, da budem ono što jesam ovog trenutka i svakog prethodnog koji sam provela za radnim stolom i računarom, dozvolite mi da budem pisac.
Svet srlja u neki novi, dublji ponor. Da li je svako vreme bilo ovakvo? Da li su svi veliki umovi mislili ovo o svom vremenu? Svakako da jesu. Svako vreme je u svom ponoru i ima svoje velike umove. Jedina razlika je ta što se ponor menja kroz vreme. Menja svoj oblik, širinu, dubinu, tamniji je, hladniji, a veliki umovi ostaju takvi kakvi jesu, ostaju trajni. Veliki su u svom vremenu, i veliki su u svakom sledećem dobu. Zbog njih vredi verovati u čovečanstvo, oni stvaraju utočišta na svetu, oni oplemenjuju i oni nesebično daju našim životima poseban smisao.
Bogu dugujemo zahvalnost za postojanje, a za sve ostalo zahvalnost dugujemo velikim umovima. Veliki umovi su važniji od boga, oni opisuju, oni kazuju, oni utešuju. Oni su sklonište kada je loše, oni su radost kada je tužno, oni su slavlje kada je veselo, oni su zdravica, oni su smisao, oni su nezamenljivi i nikada nepotrebni. Veliki umovi, ti ljubljeni majčini sinovi, ta deca ovog sveta, koja su rođena pod istim nebom sa svim ološima i probisvetima, ti osporavani genijalci, umetnici, naučnici, svi ti intelektialci, svi su oni najplemenitiji elementi zemlje, oni naše rase, oni... oni što nisu neznalice, oni zbog kojih se ja osećam tako, osećam neznalicom.
Ne smeta mi to osećanje, ne smeta mi stid koji se rodi svaki put kada pred sobom imam jednog takvog. Ne smeta mi kada pred delima velikih umova stojim naga, ogoljena do kostiju u svom neznanju. Ne smeta mi jer tada težim ka boljem, ka boljoj sebi. Tada izgaram od želje da pročitam sve knjige ovog sveta, da naučim svaki kutak ove planete, da govorim svim jezicima koja je ljudska rasa stvorila, da budem ono što nikada neću moći biti, biti velika onoliko koliko su oni. Kako mogu biti, kako mogu pričati o ispričanom? Mogu samo ponavljati, imitirati, prepričavati, mogu uzimati, nikako stvarati. Ja ne mogu biti kao nijedan od stotine njih, oni su jedni, oni su posebni, a ja sam njihov slepi pratilac. Ponizan do zemlje, onaj koji bi ljubio stope njihovog kretenja do divljenja koji izazivaju. Oni su moja inspiracija, moj ptokaz. Oni su stvaraoci mog idola, mog cilja. Oni su oni koji me stvaraju, kroje, umnožavaju, razdvajaju... Oni su svevišnji i uzdignuti. Iznad svih nas neznalica. Zato se ne stidim, jer stid bi me sputao, zarobio zauvek u neznanju. Željom i jasnim priznanjem svoje intelektualne potčinjenosti ja izranjam iz mrtvila uma i stremim ka uzvišenom znanju. Stremim ka okeanima budnosti, čulnih umnosti. Težim ka boljem, ka zdravijem i lepšem. Težim ka korisnijem. Oni su veliki poput Isusa, a ja njihova Marija Magdalena. Oni su bezgrešni, a ja grešna neznalica. Da to sam ja. Mala neznalica. A, vi, šta ste?
Nije važno znati sve, važno je znati koliko ne znamo, važno je težiti ka znanju, neprestano težiti ka znanju. Važno je biti osvešćen, biti svoj, biti otorenog duha, važno je graditi sebe, ne dozvoliti drugima da nas uzmu pod svoje. Važno govoriti kada znamo, a ćutati kada ne znamo. Važno je imati idola, ali samo onda kada je on naša sopstvena slika iz budućnosti. Važno je biti dosledan idealima, onim koji se ne kose sa moralom i zdravim razumom. Važno je dosegnuti znanje i u njemu progledati. Ne brinite ako ste neznalica, jer ako to znate, samo to znanje vas izdvaja iz te grupe. Posmatrajte to priznanje prvim korakom ka uzvišenom.
Scio me nihil scire. (Znam da ništa ne znam.) – Sokrat
Dozvolite da vas neko od Velikih inspiriše.
Нема коментара:
Постави коментар