Muda do poda – lova do krova

Dragi čitaoci, želim da vas unapred upozorim da će ovaj post biti nalik tipičnim blog postovima, dakle koncipiran plastično, urbano...čisto pomodarstvo, no ipak će imati neke mudrosti.

Kao fina gospođica, takoreći dama, dugujem vam objašnjenje za ovako bombastičan naslov, kao i mogući žargon u nastavku teksta, iliti posta. Tokom srećnih meseci sam čitala mnogo dramskih komada, toliko da nisam bila sposobna, skoro godinu dana, da čitam bilo šta, osim školskih lektira. U tom periodu sam pročitala gotovo sve drame velikog Dušana Kovačevića. Moj savet svima vama je da pročitate originalno dramsko delo kultnih Maratonaca. Trudiću se da budem dosledna trenutnom stilu tokom opisivanja drame: Dramski komad je brutalniji od filma. Razlog cenzure i nekih izmena, ne znam, ali postoje replike koje su me oduševile, ostavljam vama da pronađete svoje. Naime, Đenka tokom razgovora sa Mirkom, u kom mu objašnjava da čovek kako bi mogao da živi i ima novca, mora imati muda za sve te ilegalne posliće. Upravo tada izgovara rečenicu iz naslova. To je bilo pre tri godine, a ja sada počinjem da se vodim tom filozofijom, ne zbog para, već zbog neprotraćenog života.

Život je neprekidno učenje. Gde sam tačno ovo pokupila? A da bi se učilo potreba su muda do poda, jer se uglavnom lekcije odnosne na gubljenje i eliminisanje, a samim tim i bol. Ali to je dobro, jer odrastamo, postajemo pametniji, mudriji. I tako ja delim svoj život na stotine perioda tokom kojih sam se odvezivala od nekih ljudi, eliminisala ih iz svojih života. Iskreno, nikada ne bih pomislila da će doći ovaj period. Da ću neke ljude eliminisati, a neke ljude povratiti. Loše moje procene (osmeh). Ali to je život, je l' da?

Tokom novogodišnje žurke sam upoznala drugarovog drugara, onaj tip osobe sa kojom možete da pokrenete ozbiljne teme i kada ste u veselom raspoloženju. Obožavam pijanstva sa takvim osobama! I tako dođosmo do toga da, pre ili kasnije, shvatimo ko su prijatelji, a ko lažnjaci, a onda se razočaramo, pa nas boli, ali osećaj nakon toga je oslobađajući. I tada, shvatimo da imamo ogromna muda. Fenomenalan osećaj! Dok sam o tome pričala, on je počeo da se smeje, upitala sam ga da li je smeh jer pričam ono što već zna, budući da je stariji; odgovor je bio potvrdan, uz dodatak da je dobro što sam to spoznala sada, a ne kasnije, kao što se njemu dogodilo.

Nadam se da shvatate poentu pominjanja ovog razgovora, jer dalja objašnjenja i misli, ne bih iznosila.

Ne želim i neću da negiram sebe.

Ne želim da se gubim dozvoljavajući da me drugi oblikuju.

A da bih željama udovoljila, moram se udaljiti od negiranja.

Mislim da ću da prekinem da pišem o ozbiljnim temama, jer se osećam previše lepo u novom znanju. Prelistavam u glavi sve drage uspomene, i sva draga poznanstva.

Posvećujem ovaj tekst svim tim ljudima sa kojima sam delila vesela raspoloženja, nekim ljubavima, svojim dečacima, i jednoj Teodori, koja je jedina od „žena“. Posvećujem tekst svojim planovima, pisanju, svom svetu, ako još uvek postoji.

Uz zahvalnost na mojim ljudima, pozdravljam vas uz Lily Allen, koja me vratila u život! (osmeh)