Pesma, jer sam je slušala tokom pisanja i neposredno pre njega što me i navelo na razmišljanje o pojmu strpljenja.
Strpljenje.
Strpljenje.
Strpite se, molim Vas.
Budi strpljiv.
I ponovo – strpljenje. A, šta je zapravo strpljenje? Puko čekanje ili nešto drugo, mnogo dublje i značajnije?
Iskreno, ne znam šta je strpljenje. Ja čekam jedno vreme, moje vreme. Ali moje vreme je počelo i sastoji je od dosta trenutaka, perioda i događaja. Mali broj njih je bio, prošao, a neki još uvek traju. Kada me pitaju šta čekam, odgovorim da čekam jun. Jun će doći, i doneti ponovo neke lepote, iskustva, i nadam se, konačnu sreću. Ali, ne čekam samo jun. Čekam još mnogo stvari. Svakog dana nekoga čekam dok kasni. I uvek nešto čekam, čak i kada sam aktivna. Jednostavno čekam. Čekam sedam sati da mi dođe drugarica, čekam devet sati da izađem u grad. Čekam ručak. Čekam seriju. Svaki dan ja čekam. Nešto ili nekoga. Uglavnom su to svakodnevne čekajućne* stvari. Razmišljajući tako, shvatam da čovek ceo svoj život čeka. A, šta ga održava u tom vremenu, strpljenje možda? Verovatno je u tome suština strpljenja. Čini čekanje podnošljivim, služi našem biću kao neka vrsta utehe kada pokleknemo u neizvesnosti čekanja. Ta čarobna reč – strpljenje.
Razmišljanje nije uvek poželjno. Kada ti je mozak u odredjenim fizičkim, biološkim fazama, onda ti i um zapada u mnoge druge neobične faze. Pa, onda razmišljaš o mnogo čemu. Jedna misao, doziva drugu, i tako u krug. Nastaje kruženje. Kažeš jednu čarobnu reč, i to je početak tvog nabrajanja svih drugih čarobnih reči. I ponovo dolazimo do one naše čarobne reči. Treba strpljenja da podneseš tu bujicu misli, reči i slova.
Strpljiva sam i podnosim trenutni haos u svojoj glavi. Samo me uznemirava što ne mogu uspešno svaku svoju misao da pretočim u pristojan stilski oblik pri velikim njihovim brzinama. Blažene bile misli moje! Jedna mi postavlja pitanje da li čovek čeka samo jednu stvar u svom životu. Samo jednu. Svoj kraj. Smrt. Svoje upokojenje. – Misli moja, mnogo si luda, ali i mudra. –
Moguće. Moguće je da čovek čeka samo svoj svršetak. Jer, mi se rađamo, ne da bismo živeli, već da bismo umrli. Posle rođenja najvažniji događaj u našem životu nije polazak u školu, niti završetak studija, niti venčanje, čak ni rođenje deteta, već naša smrt. Tada se pretvaramo u neki drugi oblik. Tada smo svima neprestano u glavi, falimo im više nego ikada. Tada se najviše o nama priča. Tada nas najviše vole. Tog dana smo deo svih koji su nas poznavali, u njima smo. Neko vreme, još uvek, fizički živimo kroz njih. Pretvaramo se u njihove oči, ruke, usne... A, onda potpuno napuštamo ovaj svet. Sada mogu da kažem da nam čarobna reč služi samo da sačekamo taj momenat potpunog kraja. Da je svako drugo čekanje privid jedinog čekanja. Istinskog čekanja.
Tvoje je samo da živiš, to jest čekaš smrt, najbolje što možeš. Da budeš srećan, okupan u svom zadovoljstvu. Budi i plemenit, dobar čovek, to je važno, kako bi te što više ljudi održavalo u životu nakon tvog odlaska. Budi mirišljav u svom pozitivnom zanosu da bi mnogo sporije propadao i trulio u zemlji. Budi svoj, budi karakter. Jer neko koga nazivaju onim gore, na ljude gleda drukčije nego što te uče i nego što je napisano. Samo on zna kuda ćeš posle. Ako ga ne poznaješ onda budi ovakav, zbog sebe, biće ti lepše. Bićeš srećniji jer si dobar. I u čekanju ćeš uživati potpuno strpljiv.
*reč koja pripada arsenalu mojih izmišljenih reči, koje obično samo ja razumem na pravi način
Нема коментара:
Постави коментар