Svet je stao

Leto. Beograd. Zalazak sunca. Nigde kao u Beogradu. Nigde lepši nego iznad vreline tog betona. Voljenog betona. Soliteri kod Bregalničke stanice. Oni u Vojislava Ilića. Prozori su veliki. Ne smeta mi što mnogo vremena trošim čisteći ih, ipak nas čine Čuburcima. A mi mokri od znoja. Od vođenja ljubavi. Uzimanja i davanja. Stenjanja i maženja. Jecaja i smejanja. Mokri od beogradske letnje vreline i uzbuđenja što su nam tela isprepletana, pa ne znamo gde počinjemo, a gde se završavamo. Prelamaju se boje veličanstvenog zalaska, obasjavaju naša naježena, mokra, uvezana tela. Palim cigaretu. Pališ džoint.

Bez daha

Nervni sistem.

Upaljen, užaren.

Moj nervni sistem

oko kog sam videla

crveno, užareno, vatru

koja može  svakog da

proguta i proždere

ako li mu malo nelagode donese.

Omča oko vrata.

Gubim dah.

Predugo je trajalo.

Ona moja tuga.

Dve godine.

Dve godne je baš dugo.

Omča užarena lopta.

Odjednom.

Pogled.

Zagrljaj.

Nirvana.

Smiraj.

Umirivanje

nervnog sistema.

Mog nervnog sistema.

Dozivam te.

Dolaziš mi rekom želja.

Opran vodom.

Čist.

Čistog srca

da me još jednom zagrliš

mene i plodove naše ljubavi.

Želim da ti pričam o sebi. Razumeću tvoje ćutanje. Ja sam naporna, samo pričam i vrtim se, ne dozvoljavam ti da mirno spavaš, ali ti i uspavanom mamim osmeh svojim poljupcima. Tri osmeha. Brojala sam.

Pričaću ti o svojim snovima – Španiji, Italiji, Francuskoj...glumi...dok svoje prste budeš provlačio kroz moju, tada plavu, kosu.

Pričaću ti o slobodi koju osećam dok glumim u pozorištu. Ti bi tako idealno mogao biti pozorište mog života, scena sa koje nikada ne bih pobegla, jer me osvetljavaš i daješ mi slobodu da budem ono što istinski jesam.

Mogla bih satima i danima ležati na tvojim grudima, srcu najbliže, pričajući o svemu što videh, pročitah, čuh i doživeh. O Almodovaru, Flojdima, Marijasu, Preveru, Eleni...o onim Špancima i Francuzima, koje slušah usamljena i uplakana ispijajući francuska vina.

Odvešću te u Alzas, obećavam! Kazaću ti da sam dovoljno luda da nas mogu zamisliti kao Boni i Klajd, pljačkaše banaka, ali sa srećnim krajem.

Dok ti budem milovala lice – oči, nos i obraze ljubila, govoriću ti o kućici na Tari u kojoj pišem svoje knjige i u kojoj te volim.

Želim da ti kažem sve o sebi. Da sam satkana od emocija. Želim da ti kažem sve o sebi dok budeš upoznavao moje telo.

Šaputaću ti Preverovu Fijestu dok mi budeš utišavao jecaje zadovoljstva. Znaš li kako ide?

Mir u haosu.

Kao mi.

Obostrano rasklapanje, oduzimanje, davanje, pitanja i odgovori, sebično prisvajanje „ne dam te nikome!“, ni ja tebe, ni ti mene.

Jer samo jednom imamo ovo sada.

Samo jednom.